Kako opstati u armiji mediokriteta

Kako opstati u civilizaciji čiji je osnovni cilj da proizvede armiju mediokriteta, bez obzira na nivo obrazovanja i klasnu pripadnost, kojom bi onda mogla da upravlja šačica onih koji drže sve poluge pomenutog društva – od finansijskih i privrednih, do vojnih i obrazovnih?

Da li je uopšte moguće postati „heroj radničke klase” u vremenu u kojem ta klasa, praktično, više i ne postoji kao jedinstveno telo? Izgubila se u neprirodnom, ali nametnutom, mešanju sa takozvanom srednjom ili činovničkom klasom pretvorivši i jednu i drugu u puku polugu vladavine političkih moćnika, milijardera sumnjive prošlosti, tajkuna, mangupa svih fela...

Kako se izvući iz žabokrečine u kojoj opstajemo od trenutka kada dolazimo na svet, do časa kada sa njega odlazimo? Sve su to pitanja koja je u kompoziciji „Heroj radničke klase” postavio pokojni „Bitls” Džon Lenon.

Vizionarstvo Lenona (1940–1980) danas je očevidnije nego ikada. Ceo obrazovni sistem, posebno na Zapadu, stvorio je pravu armiju ljudi sa univerzitetskim diplomama koji radni vek provode po kancelarijama baveći se besmislenom papirologijom, umesto da znanje koje su stekli tokom školovanja upotrebe za poboljšanje sopstvenih života, a preko toga i života miliona drugih.

Samo mali broj visokoškolaca danas radi ono što im je pravi zadatak, a to je da se bave istraživačkim poslovima, i to u onim oblastima koje su godinama izučavali. Većina ostalih pretvorena je u obične šrafove u korporativnoj mašineriji i poslušnike koji otaljavaju svoje dnevne poslove s jedinom željom da se, napredovanjem u karijeri, domognu većih plata.

Ceo proces pretvaranja u bespogovornog poslušnika počinje od najranijeg detinjstva: „Od trenutka kada si rođen teraju te da se osećaš malim. Tako što ti ne daju vremena ni za šta, umesto da ti ga svog pruže. Dok bol ne postane neizdržljiv, ne osećaš ništa. A onda, posle dvadeset godina maltretiranja i zaplašivanja od tebe očekuju da se posvetiš karijeri. Kada više ne možeš da funkcionišeš jer si toliko zastrašen”.

Ali tu je i klasičan mamac: „Još uvek ima mesta na vrhu, ubeđuju te. Ali prvo moraš da naučiš da se smešiš dok ubijaš. Ako zaista želiš da budeš poput onih na vrhu”.

Kompozicija „Heroj radničke klase” rađena je u klasičnom dilanovskom maniru, samo sa gitarom, nekoliko akorda i vokalom. To joj je dalo posebnu upečatljivost i učinilo je prikladnom za izvođenje na svakom mestu i u svakom trenutku. Mnogi je smatraju za najbolje Lenonovo delo uz legendarnu „Imagine”.

U ovoj pesmi Lenon se u svojim razmišljanjima i dalje oslanja na klasnu svest radništva i njegovu skrivenu snagu. Ali, reklo bi se – uzalud. Čak i povremene bune potlačenih i iskorišćenih, koje buknu u različitim delovima sveta, brzo se okončaju preusmeravanjem njihovog značenja na puke izraze nacionalizma ili jalovog opozicionog delovanja.

Biti radnički heroj, uprkos Lenonovim pozivima, nije više nešto što bi povuklo mase... Do neke nove, istinske socijalne revolucije...

----------------------------------

Heroj radničke klase

Od trenutka kada si rođen teraju te da se osećaš malim

Tako što ti ne daju vremena, umesto da ti ga svog pruže

Dok bol ne postane neizdržljiv, ne osećaš ništa

Treba biti heroj radničke klase

Povređuju te kod kuće, udaraju u školi

Mrze te ako si pametan, a preziru ako si glup

Dok ne poludiš, ne uklapaš se u njihova pravila

Treba biti heroj radničke klase.

I posle dvadeset godina maltretiranja i zaplašivanja

Očekuju od tebe da se posvetiš karijeri

Kada više ne možeš da funkcionišeš jer si toliko zastrašen

Treba biti heroj radničke klase.

Drogiraju te religijom, seksom i televizijom

A ti misliš da si pametan, slobodan, i izvan klasa

A, u stvari, i dalje si, koliko ja mogu da vidim, samo prokleti seljak

Treba biti heroj radničke klase

Još uvek ima mesta na vrhu, ubeđuju te

Ali prvo moraš da naučiš da se smešiš dok ubijaš

Ako zaista želiš da budeš poput onih na vrhu

Treba biti heroj radničke klase

A ako stvarno želiš da postaneš heroj, sledi me

A ako stvarno želiš da postaneš heroj, sledi me