Kontrabas je moj partner za ples

Radujem se što ću se ovog leta vratiti u Memfis na nekoliko nedelja, ali moja sklonost avanturama će nadvladati ako predugo budem zaludna – kaže za naš list Ejmi Lavir, američka kantautorka, pevačica i basistikinja, koja će s gitaristom Vilom Sekstonom večeras nastupiti u beogradskom Kulturnom centru „Grad” na jednoj od svojih gotovo beskonačnih turneja.

„Slobodno vreme” u julu iskoristiće da bi snimila još jedan album „Motel Mirrors”, svog benda s Džonom Polom Kitom, s kojim deli ljubav prema tradicionalnoj američkoj muzici – kantriju, folku, rokabiliju i starom rokenrolu. U Srbiju je sada došla s albumom „Hallelujah, I’m Dreaming”, na kojem je sa Sekstonom zabeležila obrade tuđih i svojih starih pesama i nekoliko novih „originala”.

– Ako se povežem sa tuđom pesmom na dubok način, moram naučiti da je sviram kako bih je potpuno apsorbovala. Ako onda osetim da imam nešto da joj ponudim, poželim da je izvodim uživo. Prilično sam nesigurna u svoje pisanje, pa mi je potrebno da napravim nešto naročito inspirisano ne bih li se osetila dovoljno ugodno da ga podelim s publikom – iskrena je Lavirova.

Svirali ste s mnogo pratećih muzičara. Žao vam je što nemate stalan bend ili uživate u prilikama da razmenjujete ideje sa raznim ljudima? Voleli biste veći prateći bend ili uživate u intimnosti dueta i pesama ogoljenih od složenih aranžmana, tako da osnovna melodija i vaš glas nemaju iza čega da se „sakriju”?

Uživam u tome kako u ovako intimnim aranžmanima stihovi dospevaju u središte pažnje. Ali, nedostaje mi i da je uz mene ceo bend i nameravam da povremeno opet sviram s više muzičara. Uvek sam želela grupu sačinjenu od posvećenih muzičara s kojima bih „rasla” i srećna sam što sam imala duže periode s takvom ekipom. Ali, svakome je ponekad potrebno da krene u drugom umetničkom pravcu i teško je zauvek očuvati svačiju usredsređenost na jedan projekat. Vil i ja smo sada jezgro benda i to je divno. Ostali će doći i proći, što mi potpuno odgovara.

Vaš prethodni album je alternativna istorija mlade Ejmi Lavir, priča o tome šta bi vam se možda desilo nakon bega od kuće da se niste dozvali pameti i shvatili koliko je ulica opasna. Na kraju albuma se nagoveštava da iskušenje bega od kuće nije nestalo. Šta sada, kad ovoliko putujete, za vas znači odlazak od kuće? I dalje osećate da je put opasno mesto?

Tada sam bila izgubljena. Sada sam spokojna i našla sam način kako da putujem i izrazim se na način koji je uglavnom udoban. Vil je moja porodica, moja ljubav i moj zaštitnik. I on uživa u putovanjima i zato sam takođe srećna što sam ga našla.

Glas vam je, kad ga „oslobodite”, snažan i iznijansiran, ali obično pevate tiho. Volite li kontrast između tona „male devojčice” u vašem glasu i prkosnih, ironičnih stihova? Sudar prividno opuštenih, svingujućih melodija i mračnijeg podtona koji iz njih izbija?

Takav mi je glas i kad govorim. Ja sam pripovedač i važno mi je da me razumeju kada pevam. Svaka dinamika i naglašavanja u načinu izvođenja pesama usmereni su samo na to da dočaraju priču. Vil takođe ima osećaj za priču i podređuje svoje sviranje pripovedanju, tako da on savršeno odgovara mom stilu pisanja.

Da li je to što svirate kontrabas – instrument s kojim se čovek, naročito ako je krhkog stasa kao vi, mora rvati – takođe deo vašeg karaktera?

Imam borben duh i uživam u tome da izazivam samu sebe. Putovati s kontrabasom je gnjavaža, ali ga je zabavno svirati. Pokorila sam ga i pretvorila u svog partnera za ples. Jedan moj prijatelj je imao kontrabas i ohrabrio me je da se oprobam na njemu. Tako sam se „navukla”. I dalje, ipak, pišem na gitari. Moje umeće na klaviru je dostojno sažaljenja.