NATO podelio crnogorske sportiste

Od našeg stalnog dopisnika

Podgorica – Sportisti treba da biju bitke na sportskim terenima, a ne pod okriljem vojnih saveza, poručila je odbojkaška reprezentativka Crne Gore Ksenija Ivanović, član francuskog prvoligaša Haino, u otvorenom pismu kapitenu košarkaške reprezentacije Crne Gore Suadu Šehoviću. U tom pismu, koje je prosledila i našoj redakciji, navodi da je u dnevnoj štampi pročitala njegov tekst podrške Crnoj Gori za ulazak u NATO i da joj je posebno, kako je napisala, „zapala za oko vaša slika pored zastave NATO-a, koja u meni budi suprotna osećanja jer, kao što ste vi imali to loše iskustvo i strah za bezbednost u Ukrajini, i ja sam imala neuporedivo lošije, tragično iskustvo, ovde u Crnoj Gori 1999. godine, što me je navelo da reagujem na vaš tekst”.

Ivanovićeva navodi da poštuje pravo da Šehović ima stav, ali je u najmanju ruku čudi to „što ste se potpisali kao kapiten reprezentacije, što javnosti nameće dilemu da li i ostatak nacionalnog tima deli vaše mišljenje”.

Ona podseća da je Šehović u svom tekstu naveo da je imao loše iskustvo u Ukrajini gde je strahovao za bezbednost zbog dešavanja u istočnom delu te zemlje, na udaljenosti od nekih 200 kilometara od Kijeva, pa ga pita: „Da li ste se osećali ugroženo kada je taj isti NATO na 30 kilometara od vašeg Bijelog Polja sejao smrt, tu, u Murinu?

Kažete da ste se 2013. godine vratili u Crnu Goru kako biste sklonili svoju porodicu od bezbednosnih rizika u Ukrajini, pa se pitam, poštovani kapitenu, šta biste rekli roditeljima Olivere Maksimović i Julije Brudar koje su roditelji isto tako sklonili sa Kosova u Murino računajući da NATO neće bombardovati tu varošicu”, piše Ksenija Ivanović. „Ipak jesu: usred dana, neposredno nakon završene školske nastave, tokom pazarnog dana, u momentu kada se najviše ljudi nalazilo u okolini i na mostu koji je bio meta bombardovanja.”

Odbojkaška reprezentativka Crne Gore, član francuskog prvoligaša Haino volej, koja je profesionalno igrala u Srbiji, Belgiji i Nemačkoj pita Šekovića: „Šta biste rekli roditeljima Miroslava Kneževića, kojem biste, s obzirom na njegove sportske talente, možda baš vi bili kapiten (ili on vama?!) u reprezentaciji jer je on, da vas podsetim, rođen dve godine pre vas. Ubijen je na mostu?” Šta biste rekli, pita dalje Ivanovićeva, porodicama Milke Kočanović i Vukića Vuletića, kako im objasniti da je jedan tako miroljubivi savez učinio da odrastaju bez podrške svojih najbližih.

Šta biste rekli mojim ujacima i mojoj majci, kojima je 30. aprila 1999. godine, u Murini, ubijen otac.

 Šta biste rekli meni, čiji je pokojni deda strahujući za našu bezbednost u Podgorici tražio od majke da nas pošalje u Murino, kako bismo se zaštitili od bombardovanja. Ona, srećom, nije stigla da ga posluša”, pita Ivanovićeva i traži odgovore od Šehovića.

Internacionalna odbojkašica navodi da i ona pamti lepote Murina, starokamenog mosta, hotela, u kojem je radio njen deda, Mano, a ispred kog ju je svakog raspusta dočekivao.

 „Od 30. aprila 1999. više nema ni starog murinskog mosta, ni hotela, ni mog dede, ni ostalih pet nevinih žrtava, a sve zasluge za to idu, kako vi kažete‚ ’timu bez alternative, NATO-u’. Umesto svega toga ostala je jedna spomen-česma sa šest fotografija nevino stradalih, koja nas seća na taj dan”, podseća Ivanovićeva kapitena crnogorskih košarkaša.

„Iako sve ovo pišem iz ličnog iskustva, isti stav bih imala i da nam se Murino nije dogodilo jer širom sveta postoje stotine murina i stotine hiljada Olivera, Julija i Miroslava...”, nastavlja Ivanovićeva. „S obzirom na to da ste profesionalni sportista, baš kao i ja, trebalo bi da znate da svaka medalja ima dve strane, tako i medalja NATO-a ima mnogo mračniju stranu o kojoj vi ne pišete. Murino je tek delić te strane.”

 Na kraju pisma Ivanovićeva saopštava.

 „Od nas, kao profesionalnih sportista, očekuje se da propagiramo sport, zdrav način života i da ne stvaramo podele, već da se na sportskom terenu, fer igrom, borimo za grb naše države. Imajući u vidu da smo uzori velikom broju dece i mladih, treba da ih usmeravamo ka tome da biju bitke na sportskim terenima, a ne pod okriljem vojnih saveza, bilo koje vrste.”