Ničiju zemlju ni Rusi neće

Kraljevo – U podnožju Čemerna, u selima iznad Mlanče, upitali smo nedavno jednog od starijih meštana čija jezaparložena njiva.

–Čija je bila, a čija biti neće – odgovara namslučajni sagovornik i objašnjava da se većina tamošnjih imanja vodi kao vlasništvo davno umrlih ljudi a da njihovi naslednici tu ne žive. Zemlju koju su nasledili nisu ni delili, ni na sebe prevodili. Većina njih htela bi da je proda, ali niko ne kupuje. Tako je na hiljade hektara neobrađeno. Stari to ne mogu a statistički podaci govore da na području grada Kraljeva broj stanovnika u svim selima godinama opada, pa je početkom devedesetih tamo živelo 62.872 a prema popisu iz 2011.godine – 58.785 stanovnika.

Međutim, taj pokazatelj, upozoravaju nas ovdašnji statističari, ne važi za planinska sela, posebno u ušćanskom kraju i onima ispod Gledićkih planina. Tamo se broj meštana smanjio više od 20 odsto a i oni koji su ostali i ostareli jedva da bašte okopaju.

Tako su prazne kuće, štale, livade i pašnjaci stalno na prodaju. Naslednici nadu polažu u Ruse. Pročulo se, a pokazalo se i tačnim, da se porodice iz Rusije doseljavaju u ovaj kraj i da kupuju napuštena seoska domaćinstva u, kako oni kažu, visokim gorama. Ali, ni oni se kose i motike ne prihvataju. Retki su primeri da kupljena imanja obrađuju. Tako je, pre pet godina, u planinsko selo Bresnik stigao mladi Anatolij Čermenih sa devojkom Olgom Prokopenko. Mladi ljudi dočekani su ovde kao bliski rođaci. Ostareli meštani baš su navijali za svadbu koje odavno nije bilo, pomagali su im u nameri da gaje koze i proizvode kvalitetne mlečne proizvode.Nakon dve godine Anatolij je rasprodao stado od dvadesetak koza, pa sada živi dole, bliže gradu a njegovo imanje, u „visokoj gori“ je, takođe, na prodaju.

Anatolij i Olga sa svojim stadom 

– Oni, stvarno, žele da rade i proizvode zdravu hranu, naročito voće i traže da kupe kuće uz prostrana imanja. Ali, ni meni nije jasno zašto još niko od njih nije započeo da se ozbiljno bavi poljoprivredom. Ima ovde oko 50 domaćinstava, evo po nekoliko porodica u Bresniku, Bogutovcu, Progorelici, Čukojevcu pa i selima bliže gradu, poput Oplanića, Jovca, Žiče...Bio je jedan talas doseljenika iz Rusije, Belorusije, Ukrajine, Kazahstana...pa je tamošnja kriza to malo usporila i sada, kad se rublja stabilizovala, opet je njihovo interesovanje povećano. Ovde čak planiramo da otvorimo i školu za decu ruskih porodica – objašnjava nam Pavle Todorović, predsednik Društva rusko-srpskog prijateljstva u Kraljevu.

Svetlana Čudakova je iz Moskve došla sa suprugom, pre dve godine, u Vrnjačku Banju na odmor i, tako reći, nije se vraćala. U obližnjem selu Gračac kupili su imanje kako bi se bavili stočarstvom i voćarstvom, a otvorili su i Agenciju koja se bavi turizmom i prometom nekretnina. Time su uglavnom preokupirani, pa je posredstvom njene agencije iz Rusije u Banju do sada došlo na odmor oko hiljadu turista. Takođe,ovde se naselilo oko 20 ruskih porodica.

– Moja kćerka u Moskvi završava fakultet, pa i ona planira da se ovde preseli. Prija nam klima, mirniji je život nego u Moskvi.Rusi kojisu u penziji ovde se preseljavaju da uživaju a mladi, kojih je više, dolaze da se bave poslovima na selu, u zdravoj sredini. Malo je njih koji su takve planove ozbiljno započeli, jer ta imanja još uvek sređuju. Inače, posle zatišja opet je interesovanje i za odmor i doseljavanje povećano – kaže Čudakova, vlasnica agencije Ruski dom „Raduga“.

U gradskoj upravi, od Novice Gagovića, pomoćnika gradonačelnika za poljoprivredu, doznajemo da je za ovu godinu iz gradskog budžeta, na ime podsticaja poljoprivrednicima namenjeno oko 70 miliona dinara.

– Razmišljamo o merama za povratak mladih na sela, ali to teško možemo primeniti zbog nedostatka para, državne strategije i propisa. Doskora, dok nismo uradili detaljan popis, nije se znalo ni sa koliko zemlje grad raspolaže, a reč je o 2.800 hektara. Sada ćemo videti ko će to koristiti i koliko je državne zemlje zapušteno – kaže Gagović.

A, na našu konstataciju da će posle 2017. godine i stranciiz EU imati pravo da kupuju zemlju u Srbiji, komentar našeg sagovornika s početka teksta bio je: „Ako, neka kupe. Ne mogu je tamo odneti, ali će doći vreme da oni što su odavde otišli kod njih budu nadničari“.

Miroljub Dugalić