Briselski alibi

U trenutku kada budete čitali ovaj tekst biće u toku ili pri kraju nova („odlučujuća”, „najteža”, „istorijska” itd.) runda briselskih pregovora između Aleksandra Vučića i njegovog kosovskog kolege Ise Mustafe. Malo ko se još seća kako su sa istom ili sličnom dramatikom pre nešto više od dve godine najavljivani sastanci („odlučujući”, „najteži”, „istorijski”) Dačića i Vučića sa Hašimom Tačijem, koji su rezultirali tzv. Briselskim sporazumom, mučnim izborima na severu KiM u organizaciji prištinskih vlasti i deblokadom, to jest ubrzanjem srpskih evrointegracija.

Sećate li se tih dramatičnih izveštaja? Kako se naporno pregovaralo, satima bez vode, hrane i odmora, i toga kako je naš (vice)premijer u brk skresao Tačiju, a on zaćutao kao miš. Čovek ne može a da se ne zapita – šta su to tada tako dramatično pregovarali i dogovarali kada ispada da je skoro sve još otvoreno, sem što su Srbi naterani da izađu na kosovske izbore i što je država Srbija u međuvremeno povukla i ukinula niz svojih institucija sa severa pokrajine.

Opet se najavljuje neki dramatičan briselski sastanak, opet se maše nekim spiskom (ne)postojećih nemačkih uslova i opet se čeka Viktorija Nuland. I opet, sa „strepnjom dubljom od nade”, očekujemo kancelarku Angelu Merkel.

Šta nas/ga čeka u Briselu? Šta će biti sa izručenjem Nasera Orića? Hoće li Vučić ići u Srebrenicu? Šta mu/nam donosi Angela Merkel? Čitava medijska scena se uskovitlala da napravi premijeru svojevrsni i preventivni alibi pred „bolne” poteze i iskušenja koja ga očekuju. „Jao, vidi šta mu – nam rade!” Pri čemu se, indikativno, između tog „mu” i „nam” gotovo stavlja znak jednakosti. Tačnije, premijerove muke, dileme i iskušenja predstavljaju se kao naša sopstvena i opšta muka. Gotovo da takve personalizacije političkog života nije bilo ni u ono jednopartijsko, Brozovo vreme, mada svakako postoje određene sličnosti sa davnašnjim sloganom „Tito – narod – partija”. Da ne pominjemo i neke druge moguće asocijacije.

Na delu je svojevrsna neurotizacija javnosti i emotivizacija političkog diskursa. Kao da ništa ne postoji – sem premijera i nekih neidentifikovanih, mračnih sila koje pokušavaju da mu smrse konce i pokvare sreću. A pri tome se, bez svesti koliko je to protivrečno i paradoksalno, neprestano naglašava kako vlada niže sve same spoljnopolitičke uspehe (o onim ekonomskim da i ne govorimo), da nas „svi cene” i da je Srbija „faktor stabilnosti u regionu”.

Verujem da je premijeru teško. Teško je sačuvati dostojanstvo, održati visok rejting i ispuniti očekivanja Angele Merkel i Viktorije Nuland. To je problem pred kojim su se, u ovom ili onom obliku, našli svi Vučićevi i Nikolićevi prethodnici, od Miloševića, pa do Đinđića, Koštunice i Tadića. Pri čemu tadašnje radikalske perjanice uglavnom nisu imale mnogo razumevanja za tu nevolju i trudile su se da po svaku cenu dosole i zagorčaju muku tadašnjim vlastima.

Još su sveža sećanja na njihov radikalizam – pa i onda kada su već postali naprednjaci. Kako su grmeli protiv „Borkovih” sporazuma sa Editom Tahiri i borili se protiv prodaje „Telekoma”. Ne znači da vlastima ne treba dati podršku. Ali moraju da kažu za šta je to podrška i protiv čega. U protivnom, premijerov poziv na nacionalno jedinstvo nije ništa drugo do poziv na saučesništvo u udruženom kapitulantskom poduhvatu.

A možda bi, uoči briselskih i ostalih junsko-julskih iskušenja, premijer i čitava srpska politička elita za primer i uzor mogli uzeti mladu fudbalsku reprezentaciju Srbije, njihovu slogu, entuzijazam, borbenost i patriotizam. Naravno da su to različite stvari, naravno da je „lopta okrugla” i naravno da se neki od produžetaka koje su „orlići” odigrali na svetskom prvenstvu mogao završiti drugačije i manje trijumfalno. Kada se borite, možete uspeti ili ne uspeti. Ali poenta je da, kako u sportu tako i u životu, bez truda, borbe, samopoštovanja i elementarne vere u sebe – uspeha nema i zasigurno ga neće biti.