Poslednji dan Nadežde Petrović

Valjevska bolnica 3. aprila 1915. godine, mesto i dan smrti Nadežde Petrović, najznačajnije naše slikarke s kraja 19. veka,  ali i velike humanistkinje. Sve to protkano potresnim slikama iz njenog sećanja u trenucima kada se rastaje od života– radnja je monodrame „Nadežda Petrović” za čiju je scensku interpretaciju glumica Biljana Đurović tokom poslednjih pola godine osvojila čak tri esnafska međunarodna priznanja: nagrade za najbolju žensku ulogu na festivalima „Nove evropske teatarske akcije – NETA” u bugarskom gradu Vraca, odnosno na 12. međunarodnom festivalu monodrame „Albamono 2015”  u Korči u Albaniji, i Zlatnu diplomu „Zlatni vitez” u Moskvi. Reditelj predstave je Božidar Đurović,  urađena je u produkciji Festivala monodrame i pantomime iz Zemuna, a moći će da se pogleda sutra na ovom festivalu.

Budući da je Biljana Đurović slobodni umetnik i da nema svoj sigurni teatarski krov, ovoga puta smelo je zakoračila u monološku formu u potrazi za svojim mestom pod pozorišnim svodovima. A publika i članovi žirija na inostranim festivalima znali su da prepoznaju čistotu pozorišnog izraza i da je nagrade.

– Nadežda Petrović dugo živi u meni. Spoj tradicionalnog i modernog na njenim platnima, izrazito jarke boje kojima je govorila, a ponajviše sudari tamnih i svetlih boja inspirisali su me da je osvetlim iz jednog drugog ugla i da je „oživim” na sceni. Naravno da je povod bio jubilej stogodišnjice Velikog rata, kao i njene smrti, ali osnovna misao mi je bila  da podsetim na dobrovoljnu žrtvu bolničarke Nadežde Petrović tokom balkanskih, ali i Prvog svetskog rata. I da se pozabavim temom moći, odnosno nemoći i umetnika i umetnosti tokom rata. A kao žena osvojila me je: čovečnošću i izuzetnom hrabrošću – kaže Biljana Đurović.

– Nadežda je bila ličnost izrazite harizme, a njena plemenitost koja je podsticala da pomaže ranjenim borcima pokazala je i drugu stranu njene ličnosti. Pored umetničkog senzibiliteta Nadežda je, ne samo po zadatku već i po karakteru bila žena vojnik. Kao jedan od osnivača Kola srpskih sestara u ove redove nije uključivala žene koje su razmišljale mozgovima svojih muževa, već samo one koje su hrabro iznosile sopstvene stavove. Nadežda Petrović je bila i kosmopolita i nacionalno utemeljena, imala je neopisivu širinu i plemenitost, i  posebno izražen osećaj pravičnosti – ističe ova umetnica.

Tokom prikupljanja građe za monodramu „Nadežda Petrović” Biljana Đurović koristila je slikarkina pisma, fragmente iz romana „Boje i barut” Olgice Cice, a želela je da se tokom predstave čuje i poetska reč Rastka Petrovića, Nadeždinog mlađeg brata, uz čije stihove je osvetlila najtananije slojeve slikarkine duše obojene melanholičnom muzikom Svetislava Božića.

– Budući  da u monodrami oživljavam poslednji dan Nadeždinog života, u vreme kada bela vaš Srbijom kosi više od neprijateljskog zrna, nemoguće je bilo ne osvrnuti se na  razvoj pegavog tifusa kod bolesnika. Tragajući za tim stanjem duše i tela bila mi je od velike pomoći pesma „Vaške” Ljubomira Simovića. Jedna od faza pegavog tifusa manifestuje se  halucinacijama, a taj sudar marševa neprijateljske vojske i belih vaši, antologijski opevanih u pomenutoj pesmi, pomogao mi je da publici približim tu fazu bolesti i podsetim ih kroz kakvu golgotu je prošla ne samo glavna junakinja ove predstave, već i srpska vojska  boreći se za svaki grumen ove zemlje – priča naša sagovornica.