Mala pozorišna avantura u Albaniji

DNEVNIK GOSTOVANjA
U septembru 2006. predstavi Mala trilogija smrti i meni, njenom reditelju, stigao je neuobičajen i intrigantan poziv. Naime, gospodin Alfred Bualoti ljubazno nas je molio da učestvujemo na Osmom festivalu pozorišta čiji je direktor, a koji se održava na krajnjem jugu njegove zemlje Albanije, u Butrintiju.

S obzirom na prilike u kojima živimo, ovaj poziv je pokrenuo duboka ambivalentna osećanja i razmišljanja. Na jednoj strani bila je radoznalost i želja da se zaviri u tu tajanstvenu, dugo godina zatvorenu, izolovanu i retko dostupnu zemlju koja eto ima i svoj pozorišni život, a na drugoj teška i kompleksna prošlost i preteća sadašnjost uzavrelih srpsko-albanskih odnosa. Dilemu je razrešila potreba da prođemo istim putem kojim su naši pradedovi išli u zimu 1916. godine, i koji je, kao i mnogim Srbima nastradalim u Prvom svetskom ratu, bio njihov poslednji put. Tako su akteri Male trilogije smrti glumci i majstori tehnike, predvođeni operativnim direktorom i rediteljem, "Lastinim" autobusom hrabro krenuli u nepoznato, u Albaniju, 90 godina kasnije.

Amfiteatar na kraju sveta

Putniku koji poželi da na ovu tačku Balkana stigne autobusom, pruža se jedinstvena prilika da uživa u prizorima neponovljive prirodne lepote. Otkrivanje Albanije planinskim drumovima i stazama, fascinantno je i zbunjujuće u isto vreme. Jer, iako smo na početku trećeg milenijuma, putevi u "zemlji orlova" još uvek nemaju obeleženi pravac i ponekad se naglo i jednostavno prekinu, da bi se posle kilometara bespuća opet iznenada pojavili. Netaknuti predeli izgledaju čarobno i čisto, a ljudi i životinje gube se i nestaju u njima. Trijumf prirode i tišine. Mestimične kuće koje se naziru iza visokih bedema kao i mali bunkeri napravljeni u vremenima straha, utapaju se u mrkozeleni pejzaž. Iz planinskih masiva isijava vrelina jula i neizvesnost avanture. U takvu sliku planinskih vrhova, rečnih dolina i pustih predela, ušao je naš autobus tražeći Butrinti.

Bilo je to više od pozorišne avanture. Uprkos povremenom lutanju i zebnji da nikada i nigde nećemo stići, amfiteatar Butrinti odjednom je iznikao pred nama, daleko od drugih naselja, smešten na obali jezera u blizini Jonskog mora. Činilo se da smo na kraju sveta. Ali, ako to i jeste kraj sveta, trebalo je dokazati da se pozorište može igrati i na njemu, a zato je bilo neophodno ispuniti samo jedan uslov – da to bude dobro pozorište.

Antički teatar u Butrintiju bio nam je predložak za to. Iako nemamo dovoljno podataka o tome kako su se pre više od dve hiljade godina na ovom delu Balkana izvodile pozorišne predstave, pretpostavljamo kakvo je bilo grčko pozorište i koje su u njemu konvencije autentične izražajne reči. Kada se dogodi da se konvencije i graditeljske inspiracije minulih vremena srećno pomešaju sa savremenim pozorišnom iskustvom, tada kažemo da se pronašlo mesto za pozorište i prostor za našu igru. Upravo to se dogodilo u Butrintiju. Antički teatar je obnovljen pre osam godina uz podršku italijanske države, a Mediteranski pozorišni institut ga je oživeo pokretanjem međunarodnog festivala na koji dolaze pozorišni ansambli i trupe iz cele Evrope. Za razliku od velikih grčkih i rimskih amfiteatara kakvi su Epidaurus i Odeon, ovaj albanski amfiteatar ima adekvatnije proporcije za izvođenje antičkih i savremenih drama.

Na toj pozornici Beogradsko dramsko pozorište izvelo je predstavu Mala trilogija smrti. Ova predstava izvorno se igra u zatvorenom prostoru, na sceni kutiji. Na otvorenom prostoru sva pomagala scenografije, svetla, kostimi i scenski efekti, menjaju svoj smisao i značenje. Zato je neophodno uspostaviti novu meru između izmerenog prostora predstave i ponuđenog prostora otvorenog teatra. Potrebno je ponovo smestiti embrion u sigurnost uterusa, naći predstavi novu majku, glumcima nov dom, koji će ih štititi, hraniti i omogućiti da rastu, makar samo jedno festivalsko veče.

Tako je prenošenje predstave Mala trilogija smrti u arhitekturu antičkog pozorišta smeštenog u Albaniji, bilo pravi izazov za njene stvaraoce, glumce i gledaoce. No, više od problema kako će kamena scena i gledalište postati deo naše predstave, a da pritom ne naruši njenu visokoestetiziranu produkciju, brinulo nas je i kako će albanska publika odgovoriti na zahtevan tekst Elfride Jelinek. "Iznenadilo me je da sam videla vašu predstavu na repertoaru festivala. Publika ovde nije edukovana". Ovim rečima nas je dočekala nemačka kritičarka koja prati festival. Tako smo još jednom imali utisak da smo zalutali, iako smo već bili u Butrintiju. Dok se noć lagano spuštala nad amfiteatar, pitali smo se da li će publike uopšte biti. Miroljub Zarić, otpravnik poslova srpske ambasade u Tirani, pokušavao je da nas uteši: "Ne brinite, u Albaniji i oni koji nas vole kao i oni koji nas ne vole, visoko cene i poštuju domete srpske kulture i sporta".

Dok su tekle poslednje pripreme za početak predstave u amfiteatar su ušli i prvi gledaoci. Radoznalo i sa pozitivnim očekivanjem, mlađi par Albanaca na veoma dobrom srpskom jeziku kaže da su sa Kosova došli na odmor u Albaniju. Poveravaju mi da su više očekivali od mora i plaža. "Treba još puno vremena da prođe da bi se sve uredilo." Slažem se i sećajući se vratolomnih staza kojima je prolazio naš autobus, dodajem da za početak treba napraviti puteve. Oni nastavljaju u prijateljskom tonu, da su specijalno došli na festival zbog naše predstave. Dok smo sve opuštenije ćaskali, publika je ispunila gotovo sva mesta u kamenom gledalištu.

Interakcija i bez maski

Glumcima predstave, predvođenim Đurđijom Cvetić, Draganom Petrovićem i Nebojšom Dugalićem, nisu bile potrebne maske i koturne da bi u ovom jedinstvenom prostoru bili "veći od života". Oni su svoj strah od nerazumevanja i strah od smrti odavno i u potpunosti sublimisali ovom predstavom koju svi neobično volimo. To je osetila i albanska publika kao i neke druge pre nje, i u posvećenoj tišini predajući se u potpunosti neverbalnom, uspela je da isprati dramu na jeziku koji ne poznaje ali u čiju umetničku istinitost očigledno sasvim veruje. Posle sličnog iskustva u Istanbulu, još jednom se dogodilo čudo: u antičkom teatru u Albaniji, srpska predstava po tekstu austrijske nobelovke uspostavila je punu interakciju sa publikom.

Sutradan, na veoma posećenom susretu sa kritikom i medijima govorilo se univerzalnim jezikom pozorišta, a iskreno oduševljenje beogradskom predstavom i umetnicima otvorilo je nove mostove saradnje. Govorili su albanski glumci, reditelji, direktori festivala, likovni umetnici... Boljem razumevanju puno su doprineli teatrolozi Dragana Bošković i Fadilj Hisaj, koga sam sreo posle dvadeset godina. Za uspomenu, poklonio mi je antologiju tekstova o pozorištu koja je na albanskom jeziku izašla ove godine u Prištini. Obradovalo me je da sam u njoj, pored tekstova Brehta, Artoa, An Ibersfeld i drugih, prepoznao i radove svojih profesora Mirjane Miočinović i Miroslava Belovića.

Ovogodišnji pozorišni festival u Butrintiju je završen. Nastupile su trupe iz Albanije, Bugarske, Srbije, Engleske, Grčke i Makedonije. Veliki festivalski gong je zaćutao. Poslednji aplauz je utihnuo, reflektori su pogašeni, tehničari su užurbano sakupili rekvizitu i kostime, siluete gledalaca zamakle su polumračnim stazama. Amfiteatar je lagano uplovio u mediteransku noć. Albanske gudure su se opet zlokobno izdigle, čarolija pozorišta je nestala, a glumci su ustupili mesto rojevima insekata iz okolnih gustih šuma i močvara. U antičkom Butrintiju pozorišni ritual se povukao pred ritualom prirode.

Albanija se opet i po ko zna koji put zatvorila. U Beograd smo se vratili obogaćeni iskustvom koje je je bilo svakako više od pozorišne avanture.