Gde je Englezima bila pamet

Autor je britanski karijerni diplomata i bivši pomoćnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija

Tokom godina, kao britanski diplomata, navikao sam na ovo pitanje. Podtekst je uvek bio da su Britanci, kao i obično, činili nešto mudro i u svom interesu, dok su čak i naši neprijatelji osećali nevoljno divljenje spram naše intrige, koja samo nama služi.

Budući da je Ujedinjeno Kraljevstvo stalni član Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, njegova stalna delegacija u Njujorku jedna je od najuposlenijih misija na svetu. Ona je upetljana u nacrte većine rezolucija koje se prosleđuju Savetu bezbednosti, a ima i neproporcionalni uticaj na njihovu sadržinu. Čemu onda inicijativa da se progura traljav nacrt rezolucije o Srebrenici, od prvog momenta menjan bar sedam puta?

Da li Ujedinjeno Kraljevstvo grize savest kada je reč o Srebrenici? Trebalo bi da je tako. Kao član Saveta bezbednosti odobrilo je rezoluciju u kojoj je odbijeno razumno povećanje trupa Unprofora koje bi branile takozvane sigurne zone. Što je još važnije, Ujedinjeno Kraljevstvo imalo je u sklopu vojnih snaga Unprofora veliki broj štabnih oficira koji su direktno informisali London o svakom vojnom razvoju događaja, dok su iz Londona o svemu što se događa bili bolje obaveštavani od bilo kog drugog vojnog kontingenta. Glas Ujedinjenog Kraljevstva u Njujorku trebalo je grlato da upozori na dolazeću katastrofu. To se nije desilo.

Dakle, da li je nečista savest dvadeset godina kasnije dovela do toga da Forin ofis krene u proceduru sa rezolucijom o Srebrenici? To bi, pretpostavljam, mogla da bude neka vrsta opravdanja, ali ja mislim da ne može biti.

Muslimanski fundamentalizam raste svakim danom u Bosni. Vlada Ujedinjenog Kraljevstva ima sve razloge da brine oko eventualnog širenja te aktivnosti pa, shodno tome, i želju da povodom toga nešto učini. Možda je bolje da svoj bes ti muslimani usmere samo na Balkan umesto na London ili Mančester. Stoga, predložite rezoluciju u Savetu bezbednosti koja će destabilizovati Balkan, okrivite Srbe kao i obično, i na taj način problem ostaje lokalni. Naravno da ne. Da li sam u Beogradu živeo dovoljno dugo da sam počeo ovoliko da verujem u zavere?

O čemu je onda reč? Rezolucija Ujedinjenog Kraljevstva je greška, bilo da bude usvojena ili ne. Postoji izreka koja kaže da je put do pakla popločan dobrim namerama. Ukoliko pokušamo da verujemo u to da su oni koji su pisali rezoluciju zaista verovali da će time pomoći proces pomirenja, onda moramo da pretpostavimo da je reč o izvesnoj naivnosti i nedostatku ozbiljne analize u Londonu i Njujorku. U ovo je, nažalost, lakše poverovati sada nego bilo kada u prethodnih pedeset godina. Ujedinjeno Kraljevstvo do te mere je diglo ruke od liderstva u međunarodnim odnosima da ga SAD posmatraju kao neozbiljnog saveznika, dok ga u Evropi ignorišu.

Da sam predstavio nacrt rezolucije o Srebrenici bilo kom od mojih ambasadora, baš bilo kom, sigurno bih na vrhu naslovne strane, elegantnim rukopisom, video sledeće: „Ovo nam neće doneti ništa dobro. Dajte da ovo zaboravimo.”

Rezolucija nije prošla. Britanski amabsador je rekao da je šokiran. Da je samo pogledao oko stola pre nego što je otvorio usta, shvatio bi da nema šokiranih lica. Ishod je od početka bio predvidiv!

Amerikanci su, predvidivo, ishod opisali kao još jednu „mrlju” na UN. Na taj su način, po običaju, prebacili odgovornost na UN umesto na Savet bezbednosti i one koji su odlučili da guraju rezoluciju uprkos njenoj neizbežnoj propasti…