Nova šansa za zadužene u „švajcarcima”

Do donošenja Direktive o hipotekarnom kreditu na nivou Evropske unije možda je i moglo biti spora oko enormnih zarada banaka na valutnim razlikama kod kredita indeksiranih u stranoj valuti, kao i o tome da li su banke bile dužne da potrošače informišu o riziku promene valutnih odnosa. U ovom trenutku svako ko smatra da su građani morali da znaju posledice ugovaranja valutne klauzule prilikom uzimanja kredita u švajcarskim francima i bez upozorenja banke, kao i da su zarade banaka na promeni odnosa valuta u skladu sa javnim poretkom, negira osnovne vrednosti EU, kaže za „Politiku” advokat Vojin Biljić, komentarišući novine koje donosi primena ovog propisa i korist koju bi eventualno mogli da očekuju i korisnici kredita u CHF u Srbiji. 

Razlog je suština direktive koja je stupila na snagu 2014. i čija se primena u državama članicama EU mora obezbediti do 2016. godine do kada su ove države dužne da uspostave standarde minimalne zaštite korisnika kredita. Kako se u samom tekstu navodi, jedan od razloga njenog donošenja jeste i to što su potrošači uzimali kredite „bez adekvatnih informacija i razumevanja rizika promene kursa”, ali i zato da se obezbede pravedni ugovori o kreditu. 

– To podrazumeva da EU ne deli raniji stav NBS-a da su oni koji su se zadužili u CHF znali u šta ulaze, te da su njihovi kreditni aranžmani pravedni, već ističe upravo suprotno. Zato je centralni aspekt direktive usmeren na predugovornu fazu, kako u pogledu neophodnosti da se obezbede informacije potrošačima o svim rizicima, uključujući i rizik promene kursa valuta, tako i u pogledu obučenosti bankarskog osoblja za davanje takvih informacija. U ovom delu, direktiva sledi davno donete preporuke Svetske banke o dobroj bankarskoj praksi i suštinski uvodi njihovu obaveznost – kaže Biljić. 

Sa druge strane, ovaj propis korisnicima kredita u stranoj valuti pruža zaštitu od prekomerne oscilacije valuta, uvodeći obavezu državama da obezbede mogućnost promene valute u ugovorima kad se taj odnos promeni 20 odsto. Izričito se zabranjuje i vezivanje usluga osim pod uslovom da banka dokaže da je to vezivanje u interesu potrošača. U dosadašnjoj bankarskoj praksi veoma su često korišćena vezivanja, posebno u odnosu na zahteve za sporednim uslugama, npr. izbor osiguranja, zahtev za otvaranje računa ili prebacivanje zarade, delimično ili potpuno prebacivanje poslovanja na jednu banku i sl.

Na kraju, direktiva nalaže državama članicama da obezbede najbolje cene za nekretnine koje se prinudno prodaju, ali i da osiguraju donošenje mera za potrošače čiji dug po kreditu nije mogao biti namiren prinudnom prodajom nekretnine. Najvažnije, ovo su samo minimalni uslovi zaštite potrošača i oni se, preporuka je, tako moraju shvatiti, a sa druge strane se državama upućuje poruka da je sasvim poželjno ugovoriti viši stepen zaštite potrošača.

– Videćemo kako će nadležna regulatorna tela u Srbiji, pre svih NBS uskladiti ne samo svoje akte regulacije (pa i poslednju Odluku o četiri modela otplate kredita u švajcarcima) sa direktivom već i svoje postupanje u praksi. Direktiva zahteva da mehanizmi zaštite ne budu samo mrtvo slovo na papiru, već i da se primenjuju u praksi.

U svakom slučaju, ovo budi nadu za zadužene u CHF. Prvo, zato što EU smatra da oni nisu baš toliko lakomisleni, kao što ih je okvalifikovala njihova centralna banka, i da samim tim imaju legitimne zahteve prema bankama. Drugo, NBS će, htela to ili ne, morati da iz korena promeni svoj odnos prema zaštiti potrošača u oblasti stambenih kredita. Na to je obavezuju ne samo odredbe direktive već i nadzorna uloga Evropske komisije, koja će pomno pratiti da li su sankcije za prekršioce potrošačkih prava zaista delotvorne, proporcionalne i preventivne – objašnjava naš sagovornik.