Нова шанса за задужене у „швајцарцима”

До доношења Директиве о хипотекарном кредиту на нивоу Европске уније можда је и могло бити спора око енормних зарада банака на валутним разликама код кредита индексираних у страној валути, као и о томе да ли су банке биле дужне да потрошаче информишу о ризику промене валутних односа. У овом тренутку свако ко сматра да су грађани морали да знају последице уговарања валутне клаузуле приликом узимања кредита у швајцарским францима и без упозорења банке, као и да су зараде банака на промени односа валута у складу са јавним поретком, негира основне вредности ЕУ, каже за „Политику” адвокат Војин Биљић, коментаришући новине које доноси примена овог прописа и корист коју би евентуално могли да очекују и корисници кредита у ЦХФ у Србији. 

Разлог је суштина директиве која је ступила на снагу 2014. и чија се примена у државама чланицама ЕУ мора обезбедити до 2016. године до када су ове државе дужне да успоставе стандарде минималне заштите корисника кредита. Како се у самом тексту наводи, један од разлога њеног доношења јесте и то што су потрошачи узимали кредите „без адекватних информација и разумевања ризика промене курса”, али и зато да се обезбеде праведни уговори о кредиту. 

– То подразумева да ЕУ не дели ранији став НБС-а да су они који су се задужили у ЦХФ знали у шта улазе, те да су њихови кредитни аранжмани праведни, већ истиче управо супротно. Зато је централни аспект директиве усмерен на предуговорну фазу, како у погледу неопходности да се обезбеде информације потрошачима о свим ризицима, укључујући и ризик промене курса валута, тако и у погледу обучености банкарског особља за давање таквих информација. У овом делу, директива следи давно донете препоруке Светске банке о доброј банкарској пракси и суштински уводи њихову обавезност – каже Биљић. 

Са друге стране, овај пропис корисницима кредита у страној валути пружа заштиту од прекомерне осцилације валута, уводећи обавезу државама да обезбеде могућност промене валуте у уговорима кад се тај однос промени 20 одсто. Изричито се забрањује и везивање услуга осим под условом да банка докаже да је то везивање у интересу потрошача. У досадашњој банкарској пракси веома су често коришћена везивања, посебно у односу на захтеве за споредним услугама, нпр. избор осигурања, захтев за отварање рачуна или пребацивање зараде, делимично или потпуно пребацивање пословања на једну банку и сл.

На крају, директива налаже државама чланицама да обезбеде најбоље цене за некретнине које се принудно продају, али и да осигурају доношење мера за потрошаче чији дуг по кредиту није могао бити намирен принудном продајом некретнине. Најважније, ово су само минимални услови заштите потрошача и они се, препорука је, тако морају схватити, а са друге стране се државама упућује порука да је сасвим пожељно уговорити виши степен заштите потрошача.

– Видећемо како ће надлежна регулаторна тела у Србији, пре свих НБС ускладити не само своје акте регулације (па и последњу Одлуку о четири модела отплате кредита у швајцарцима) са директивом већ и своје поступање у пракси. Директива захтева да механизми заштите не буду само мртво слово на папиру, већ и да се примењују у пракси.

У сваком случају, ово буди наду за задужене у ЦХФ. Прво, зато што ЕУ сматра да они нису баш толико лакомислени, као што их је оквалификовала њихова централна банка, и да самим тим имају легитимне захтеве према банкама. Друго, НБС ће, хтела то или не, морати да из корена промени свој однос према заштити потрошача у области стамбених кредита. На то је обавезују не само одредбе директиве већ и надзорна улога Европске комисије, која ће помно пратити да ли су санкције за прекршиоце потрошачких права заиста делотворне, пропорционалне и превентивне – објашњава наш саговорник.