Uloga Amerike u otcepljenju pokrajine

Samo je Avganistan pretekao Sjedinjene Američke Države u priznavanju nezavisnosti južne srpske pokrajine. Time su odnosi Srbije i Sjedinjenih Američkih Država pali na najnižu tačku od NATO bombardovanja 1999. godine. Srbija je, u skladu sa Akcionim planom vlade, hitno povukla ambasadora Ivana Vujačića iz Vašingtona.

Otvorena američka podrška albanskim interesima izazvala je kod srpskih političara još u nedelju veoma oštre reakcije. Premijer Vojislav Koštunica, koga zapadni mediji odskora predstavljaju kao „srpskog nacionalistu”, bio je neuobičajeno ličan u označavanju krivca: „Predsednik SAD, koji je odgovoran za ovo nasilje, biće crnim slovima upisan u istoriju Srbije, ali i u svaku istoriju međunarodnog prava”. Amerikance je označio kao „tvorce nemoralne politike”, a u istom danu njegov ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić sadašnju američku administraciju je ocenio kao „najlošiju ikad u američkoj istoriji”.

U gostovanju na Radio-televiziji Srbije Jeremić je u više navrata energično rekao da je ovo „najgora američka administracija ikada” i da će „svaka sledeća” sigurno biti bolja. Jeremić se u svetskim medijima inače kotira kao izrazito prozapadno orijentisan ministar, koji govori engleski sa američkim akcentom.

Prvi srpski diplomata je, valjda u žaru diskusije, prenebregao na tren činjenicu da je, s naše tačke gledano, gora ipak bila demokratska administracija Bila Klintona, zaslužna za bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Na to nas je podsetilo to što su proglašenje nezavisnosti Kosova pozdravili i Hilari Klinton i Barak Obama, predsednički kandidati Demokratske partije iz koje će najverovatnije biti sledeći stanar Bele kuće.

Za pogoršavanje odnosa Beograda i Vašingtona, ipak, ne mogu biti krive oštre izjave srpskih političara. O tome kako se Beograd u Vašingtonu kotira mnogo toga govori jučerašnji redakcijski uvodnik u prestižnom „Vašington postu”. List ne samo što pozdravlja nezavisnost „balkanske (!) provincije Kosovo”, koju proglašava „zakasnelom”; ne samo što falsifikuje uzroke i posledice bombardovanja, tvrdeći da je NATO intervenisao kako bi zaustavio proterivanje Albanaca, do koga je došlo tek posle NATO bombi, već nezavisnost proglašava logičnim korakom koji je kasnio zbog „ustajalog i otrovnog nacionalizma Srbije, koji je ohrabrivao Vladimir Putin. List nijednom rečju ne pominje 200.000 srpskih izbeglica sa Kosova, ali zato s poverenjem piše o Tačijevom obećanju sigurnosti za „preostalih” 100.000 Srba. Ništa ne kaže o tome koliko su Srbi na Kosovu bili „sigurni” unazad osam godina. Zloslutno nagoveštava da bi Srbi mogli da završe kao ruski vazali, ne primećujući ironiju američkog patronata nad Kosovom.

Prema rečima Obrada Kesića, političkog analitičara iz Vašingtona, emotivni istupi zbog Kosova mogu se pravdati kad je reč o običnim građanima, ali ne i o političarima.

– Mnogo je korisnije graditi u Srbiji demokratsko društvo zdrave ekonomije, koje se neće zasnivati samo na saradnji sa SAD i EU. Inače, za proglašenje nezavisnosti Kosova najzaslužnija je ipak Klintonova, a ne Bušova administracija. U Srbiji se uvek zaboravlja da je inercija jedna od osobina američke spoljne politike, tako da je u očima Amerikanaca proglašenje nezavisnosti samo opravdanje intervencije 1999. godine. Osim toga, Bušova administracija se do pre 18 meseci nije uopšte bavila Kosovom, već su glavne teme bile Irak, Avganistan, odnosi sa Rusijom, pitanje opstanka NATO-a, problem sa Iranom, kao i izraelsko-palestinski mirovni proces – objašnjava Kesić i dodaje da se aktuelna administracija aktivirala na pitanju Kosova tek kada se ispostavilo da zbog Rusije ne ide sve po planu.

Prema Kesićevim rečima, Srbija je uradila što je mogla u spoljnopolitičkim odnosima, ali je ipak mogla mnogo više da uloži u lobiranje zemalja koje se dvoume oko stava prema nezavisnosti Kosova, kao i u odnos sa Nemačkom.

– Smatram da su su srpske vlasti posle pada Miloševića napravile veliku grešku u pregovorima što su unapred isključile mogućnost da Srbija upotrebi silu u slučaju nezavisnosti. Tako je stvorena neravnoteža između pretnje silom Albanaca sa Kosova – ukoliko ne budu bili zadovoljni konačnim rešenjem, i Srbije – koja će u slučaju nezadovoljstva rešenjem upotrebiti sva diplomatska i pravna sredstva sem sile. Ne kažem da je trebalo pretiti ratom – kaže Kesić i dodaje da je povlačenje ove opcije sa stola umnogome pomoglo Americi, ali i evropskim zemljama, da se lakše odluče na ovaj korak.

(/slika2)Međutim, položaju Srbije je, kako on kaže, odmoglo i to što su mnogi srpski ministri iz vlada posle pada Miloševića u Vašingtonu objašnjavali kako su svesni da je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Tek kada su shvatili da će istorija pisati kako su oni izgubili Kosmet, kaže Kesić, oni su počeli da govore da je Kosovo deo Srbije.

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, prema Kesićevim rečima, postoje dva moguća ishoda za Srbiju.

– Prvi je da u potpunosti bude slomljen nacionalni duh i da Srbija sve prihvati iz straha od reakcije Zapada, a drugi da posle ovakvog udara izađe još jača, tako da će političari doneti teške odluke, koje nose i određeni rizik. Bilo bi dobro i da Srbija preuzme kineski pogled na ovu stvar, odnosno shvatanje da je sve ovo prolazno. Ipak, sada je velika odgovornost političara da Srbija ne izađe ponižena i slomljenog nacionalnog identiteta – kaže Kesić.

Međutim, Majkl Polt, bivši američki ambasador u Srbiji, u komentaru objavljenom u „Vašington tajmsu”, ne samo što opravdava kosovsku nezavisnost, već ironično naglašava da je „vreme da Srbija jednostrano proglasi nezavisnost”. Za razliku od sadašnjeg američkog ambasadora Kamerona Mantera, koji nijednim potezom ili izjavom nije razbesneo srpsku javnost, Polt u svom autorskom članku sarkastično zaključuje da „Srbija ne želi pobedu, jer ’pravi` Srbi žele dobru izgubljenu borbu posle koje će uslediti vekovima duga rasprava o tome šta i ko je izazvao poraz”.

– Ovo je prelomni trenutak u odnosima Srbije i SAD. Do sada je prema Americi uglavnom vladalo pozitivno raspoloženje. Čak i u vreme hladnog rata Srbi su više voleli Amerikance nego Ruse. Tragično je to što je pitanje Kosova za SAD zapravo nebitno, jer je donošenje odluke o nezavisnosti prošlo bez ozbiljnijih debata i razgovora među ekspertima u Vašingtonu – kaže Obrad Kesić i dodaje da će, nasuprot tome, u Srbiji narednih sigurno decenija Amerika biti viđena kao krivac za nezavisnost Kosova.

------------------------------------------------

Oštri potezi, bez samoizolacije

Iako se čini da u ovoj spoljnopolitičkoj poziciji Srbija ne može da učini previše a da se pri tome ne samoizoluje, Obrad Kesić smatra da postoje brojni potezi koji će pokazati srpsku odlučnost da ne prihvati nezavisnost Kosova.

– To se može uraditi nizom poteza, od onih simboličnih kao što je povlačenje ambasadora na konsultacije u Beograd do mnogo konkretnijih kao što je, na primer, pokretanje pitanja primene sporazuma o prelazu NATO trupa preko teritorije Srbije i Crne Gore. Koordinaciju i saradnju srpske vojske i Kfora trebalo bi smanjiti, ali ne i prekinuti, a ukoliko Srbija smatra nelegalnom misiju Euleks, onda ne bi trebalo sa njom ni da sarađuje – kaže Kesić, dodajući da će ovi potezi naterati Evropsku uniju i SAD da potraže rešenje za ovaj problem.

Ključna stvar je da Srbija mora da prestane da ispunjava sve želje Zapada. Morala bi i Vlada Srbija ili Narodna skupština da održe sednicu u Kosovskoj Mitrovici, čime će dovesti u pitanje legitimitet kosovskih vlasti. Ukoliko Kfor ministrima i poslanicima zabrani ulazak, i to će ići u korist Srbije – kaže Kesić.
Nenad Radičević