Prosečna zarada 27.882 dinara

Prosečna zarada bez poreza i doprinosa u Srbiji isplaćena u junu 2007. bila je 27.882 dinara, ili oko 350 evra. U odnosu na maj, plate su realno povećane 2,93, a prema junu prošle godine za svih 18 procenata. Tako, ukratko, glasi vest preneta iz poslednjeg saopštenja Republičkog zavoda za statistiku. 

I kako u životu obično biva, jedna činjenica kao što su naše prosečne plate, koje kao i svaki prosek, po sistemu sarme (jedni jedu samo meso, a drugi samo kupus), mnogo više kriju nego što kazuju. Jer, objektivno, prosečna plata od 350 evra, nije iznos s kojim naša prosečna porodica može da sastavi kraj jednog s početkom narednog meseca.

Iz nevelikog proseka ne vide se plate od nekoliko hiljada evra, ali i zarade hiljada radnika u tekstilnoj ili obućarskoj industriji od oko sto evra. Još manje se, bez dodatnog truda, može naslutiti da su plate u državnim službama i javnim preduzećima za oko četvrtinu veće od opšteg proseka i da su neodrživo visoke.

Sve to prosek krije, ali ne i činjenicu na koju ekonomisti mesecima s pravom ukazuju – da su naše prosečne plate, svejedno što su nedovoljne za lagodan život, jednostavno – preplaćene. Drugim rečima, da rastu znatno brže od rasta proizvodnje, produktivnosti i primirenih stopa inflacije. Trošimo, reklo bi se, i nezarađeno.

E, upravo to nezarađeno, a naročito u prekomernoj budžetskoj i ukupnoj javnoj potrošnji, preti novim povampirenjem inflacije. Kada se tome dodaju veliki iznosi keš i drugih bankarskih kredita, stotine miliona evra svakog meseca doznaka iz sveta – naša, opet prosečna, kupovna moć, postaje odista problem.

Pošto privreda, takva kakva jeste, nije u stanju da zadovolji svojom robom i uslugama veštački izazvanu tražnju, mora se, da cene ne bi eksplodirale, posezati za sve većim uvozom najraznovrsnije robe, a ponajviše artikala široke potrošnje. Tako se hladi konjunktura, cene drže pod relativnom kontrolom, ali iz meseca u mesec povećava se spoljnotrgovinski, a s njim i deficit plaćanja prema svetu. Jednog dana i taj ceh će morati da se plati, ali o tom – potom.

Narodna banka Srbije, koja je u podeli uloga na makroekonomskom planu, ima najpreči zadatak da održi cenovnu stabilnost i da vodi brigu o zdravlju dinara, nema mnogo manevarskog prostora da bi sasvim neutralisala priticanje novca, po svim osnovama, u robnonovčane tokove. I to iz meseca u mesec. Ona to, istina, može uz velike napore da učini sa oskudnim instrumentima, ali pitanje je cene takvih antiinflacionih operacija. Inflacija se ne samo teorijski već i praktično može "zakucati" na nulu, ali bi i život naš svakidašnji, a naročito u privredi – stao. Pošto je to nemoguća misija, centralnoj banci ne preostaje ništa drugo nego da traži najmanje loše rešenje. I ona ga, već nekoliko godina, uspešno primenjuje većim ograničenjima i manjim popuštanjima u novčanoj i kreditnoj politici.

I upravo ovog leta NBS se nalazi pred najvećim izazovima. Kako na najbolji način smanjiti inflatorne pritiske, pogotovo nekontrolisane tražnje, pogotovo iz javnog sektora, a da se to "peglanje" ne odrazi suviše na privredne tokove. Kom se carstvu privoleti? Striktnoj antiinflacionoj politici, sa svim mogućim rizicima takvog poteza ili je malo relaksirati, a za uzvrat dobiti na privrednom poletu. Jedno i drugo idu, istina teško, ali u zemljama čije ekonomije i društva ne pate od tranzicionih i drugih bolesti s kojima se mi sada susrećemo.

Ova godina će, dakle, bez obzira na sve rizike sa nezarađenim, a često i neopravdano visokim platama u pojedinim segmentima privrede i društva, proteći u nekakvom ekonomskom "leru" zahvaljujući visokim lanjskim privatizacionim prihodima. Ali, s čime ćemo "pred Miloša" početkom iduće godine?

Iz Ministarstva finansija stižu sve uverljivije najave da će krajem ove godine doći do zamrzavanja ovogodišnje mase zarada u državnim službama i javnim preduzećima, po ugledu na ono što smo imali u prethodnom aranžmanu sa MMF-om. Signal vredan pažnje kao priznanje da se sa budžetskom potrošnjom i platama odista preteralo i da dalje ne ide. Ne samo zbog mogućeg raspirivanja inflacije, već i nečega što se zove budućnost. Ako sve što s teškom mukom stvorimo istog časa pojedemo – šta ostaje za investicije i razvoj? Niko se nije, a nećemo ni mi, ekonomski podigao tuđim novcem i skupim kreditima. Ta činjenica je, nažalost, sasvim zaboravljena u ovogodišnjem lagodnom budžetskom troškarenju.

--------------------------------------------------------------------------

Signal vredan pažnje

Iz Ministarstva finansija stižu sve uverljivije najave da će krajem ove godine doći do zamrzavanja ovogodišnje mase zarada u državnim službama i javnim preduzećima, po ugledu na ono što smo imali u prethodnom aranžmanu sa MMF-om. Signal vredan pažnje kao priznanje da se sa budžetskom potrošnjom i platama odista preteralo i da dalje ne ide. Ne samo zbog mogućeg raspirivanja inflacije, već i nečega što se zove budućnost. Ako sve što s teškom mukom stvorimo istog časa pojedemo – šta ostaje za investicije i razvoj? Niko se nije, a nećemo ni mi, ekonomski podigao tuđim novcem i skupim kreditima. Ta činjenica je, nažalost, sasvim zaboravljena u ovogodišnjem lagodnom budžetskom troškarenju.