Просечна зарада 27.882 динара

Просечна зарада без пореза и доприноса у Србији исплаћена у јуну 2007. била је 27.882 динара, или око 350 евра. У односу на мај, плате су реално повећане 2,93, а према јуну прошле године за свих 18 процената. Тако, укратко, гласи вест пренета из последњег саопштења Републичког завода за статистику. 

И како у животу обично бива, једна чињеница као што су наше просечне плате, које као и сваки просек, по систему сарме (једни једу само месо, а други само купус), много више крију него што казују. Јер, објективно, просечна плата од 350 евра, није износ с којим наша просечна породица може да састави крај једног с почетком наредног месеца.

Из невеликог просека не виде се плате од неколико хиљада евра, али и зараде хиљада радника у текстилној или обућарској индустрији од око сто евра. Још мање се, без додатног труда, може наслутити да су плате у државним службама и јавним предузећима за око четвртину веће од општег просека и да су неодрживо високе.

Све то просек крије, али не и чињеницу на коју економисти месецима с правом указују – да су наше просечне плате, свеједно што су недовољне за лагодан живот, једноставно – преплаћене. Другим речима, да расту знатно брже од раста производње, продуктивности и примирених стопа инфлације. Трошимо, рекло би се, и незарађено.

Е, управо то незарађено, а нарочито у прекомерној буџетској и укупној јавној потрошњи, прети новим повампирењем инфлације. Када се томе додају велики износи кеш и других банкарских кредита, стотине милиона евра сваког месеца дознака из света – наша, опет просечна, куповна моћ, постаје одиста проблем.

Пошто привреда, таква каква јесте, није у стању да задовољи својом робом и услугама вештачки изазвану тражњу, мора се, да цене не би експлодирале, посезати за све већим увозом најразноврсније робе, а понајвише артикала широке потрошње. Тако се хлади конјунктура, цене држе под релативном контролом, али из месеца у месец повећава се спољнотрговински, а с њим и дефицит плаћања према свету. Једног дана и тај цех ће морати да се плати, али о том – потом.

Народна банка Србије, која је у подели улога на макроекономском плану, има најпречи задатак да одржи ценовну стабилност и да води бригу о здрављу динара, нема много маневарског простора да би сасвим неутралисала притицање новца, по свим основама, у робноновчане токове. И то из месеца у месец. Она то, истина, може уз велике напоре да учини са оскудним инструментима, али питање је цене таквих антиинфлационих операција. Инфлација се не само теоријски већ и практично може "закуцати" на нулу, али би и живот наш свакидашњи, а нарочито у привреди – стао. Пошто је то немогућа мисија, централној банци не преостаје ништа друго него да тражи најмање лоше решење. И она га, већ неколико година, успешно примењује већим ограничењима и мањим попуштањима у новчаној и кредитној политици.

И управо овог лета НБС се налази пред највећим изазовима. Како на најбољи начин смањити инфлаторне притиске, поготово неконтролисане тражње, поготово из јавног сектора, а да се то "пеглање" не одрази сувише на привредне токове. Ком се царству приволети? Стриктној антиинфлационој политици, са свим могућим ризицима таквог потеза или је мало релаксирати, а за узврат добити на привредном полету. Једно и друго иду, истина тешко, али у земљама чије економије и друштва не пате од транзиционих и других болести с којима се ми сада сусрећемо.

Ова година ће, дакле, без обзира на све ризике са незарађеним, а често и неоправдано високим платама у појединим сегментима привреде и друштва, протећи у некаквом економском "леру" захваљујући високим лањским приватизационим приходима. Али, с чиме ћемо "пред Милоша" почетком идуће године?

Из Министарства финансија стижу све уверљивије најаве да ће крајем ове године доћи до замрзавања овогодишње масе зарада у државним службама и јавним предузећима, по угледу на оно што смо имали у претходном аранжману са ММФ-ом. Сигнал вредан пажње као признање да се са буџетском потрошњом и платама одиста претерало и да даље не иде. Не само због могућег распиривања инфлације, већ и нечега што се зове будућност. Ако све што с тешком муком створимо истог часа поједемо – шта остаје за инвестиције и развој? Нико се није, а нећемо ни ми, економски подигао туђим новцем и скупим кредитима. Та чињеница је, нажалост, сасвим заборављена у овогодишњем лагодном буџетском трошкарењу.

--------------------------------------------------------------------------

Сигнал вредан пажње

Из Министарства финансија стижу све уверљивије најаве да ће крајем ове године доћи до замрзавања овогодишње масе зарада у државним службама и јавним предузећима, по угледу на оно што смо имали у претходном аранжману са ММФ-ом. Сигнал вредан пажње као признање да се са буџетском потрошњом и платама одиста претерало и да даље не иде. Не само због могућег распиривања инфлације, већ и нечега што се зове будућност. Ако све што с тешком муком створимо истог часа поједемо – шта остаје за инвестиције и развој? Нико се није, а нећемо ни ми, економски подигао туђим новцем и скупим кредитима. Та чињеница је, нажалост, сасвим заборављена у овогодишњем лагодном буџетском трошкарењу.