Trebalo bi da imam sedam pitbulova

Uzeti ime King Kan gotovo je isto kao i prozvati se, recimo, „vojvodom imperatorom”. Smisao za humor na sopstveni račun King Kan dokazuje i nepredvidivim živim nastupima, kao i stihovima strastveno otpevanim na melodije koje su neobična ali savršena kombinacija psihodeličnog soula i garažnog roka. Još su bizarnije i nakićenije njegove scenske odore, kojih se ne bi postideli ni fank i džez „vanzemaljci” Džordž Klinton i San Ra. I King Kan ima onostran oreol, ali sličan pomalo komičnom božanstvu iz paganskih panteona. S bendom „The Shrines” ovaj kanadski muzičar nastupiće sutra u beogradskom Kulturnom centru „Grad”.

Ide li vam na živce što ekscentričnosti poput vaših većina ljudi danas ne može da primi ozbiljno, kao „pravu stvar”, već odmah pretpostavlja da je to kemp, samoironični retro-pastiš sedamdesetih godina?

Veoma sam srećan što mogu da radim ono što radim. Počeo sam da osećam da zapravo imam misiju da masama donesem radost. To je za mene pre ritual nego maskarada. I, kao u svim ritualima, nevernici će patiti.

Vaša muzika je pod uticajem panka, koji se često povezuje s ogoljenim, prizemnim stilom, iako su i neki začetnici žanra imali složene umetničke koncepte, mešali žanrove i bili transgresivni i teatralni. Na neki način, vraćate pank korenima?

Uvek sam se osećao kao čovek koji bi trebalo da ima sedam pitbulova, tako da pretpostavljam da je pank još negde u meni i ispada budala (neprevodiva igra reči, izvorno „getting punked” – prim. aut.). Iskreno, kada mislim o panku, prvi koga se setim je Doni Panker, publicista i borac za LGBT prava kog su silovali u zatvoru.

Stihovi su vam puni referenci na hrišćanstvo i razne vere, tarot i vudu, kojeg smatrate mehanizmom kojim potlačeni stiču moć. Mislite li da religija može biti kapija ka drugom svetu, sila koja preobražava, u kakvu vi pokušavate da pretvorite svoju muziku?

Osećanja o religiji su mi pomešana. Generalno, od nje mi je muka jer ceo svet zbog nje pati. Verujem da čovek može da kontroliše svoju sudbinu usavršavajući alate koji potpomažu strastvenu ljubav prema životu a mogu da se nađu kad sledite stazu istinskog prosvetljenja. San Ra je našao svoju alternativnu sudbinu u rodnom imenu Herman, kako ga je majka nazvala po mađioničaru Crnom Hermanu. Verujem da muzika svakako ima potencijal da bude sila koja preobražava, kao prekrasno čudovište iz japanskih animacija, koje vas ispunjava ekstazom i prazni vam čakre.

Pre dve godine umrla su vam trojica najboljih prijatelja, uključujući i Džeja Retarda. Vi ste bili mentalno nestabilni i proveli ste neko vreme u korejskom manastiru. Oporavili ste se i opet stvarate muziku. Da li su ta iskustva promenila nešto u njoj?

Promenila su sve u meni, naterala me da shvatim šta su istinski važne stvari u mom životu i koliko nam je malo vremena dato. Muzika je i dalje ista, ali inspiracija izvire iz razumevanja tame i magme koja vreba u svima nama. Te dve stvari mogu sve da preplave i unište. Mora da postoji ravnoteža koja nam pritiče u pomoć kao vodopad.

Kanađanin ste, roditelji su vam Indijci islamske vere, a živite u Berlinu. Da li to složeno nasledstvo podstiče vašu ljubav prema mešanju žanrova i kulturnom eklekticizmu? Kako su vas primili u Berlinu, centru moći Evrope, koja sad ne pokazuje mnogo saosećanja prema migrantima i izbeglicama?

S očeve strane vučem korene od tinejdžerskih prodavaca opijuma, konduktera u vozu, ubica zmija... Dok sam bio u majčinoj utrobi, puštala mi je klasičnu indijsku muziku preko slušalica na svom stomaku. Tako je podsticana moja „najuzvišenija ljubav” („Love supreme” – referenca na Džona Koltrejna, prim. aut.) prema svim stvarima, uključujući mešanje žanrova i kulturni eklekticizam. Berlin je septička jama kulture i pretvorio se u međunarodnu luku. Volim da živim u Berlinu, ali tužno je gledati kako stvari nestaju.