Šiša i praunuke svojih mušterija

Požega – Prošlo je vreme brijanja kod berberina, žileti nam odvukli mušterije. A manje je nego nekad i šišanja kod starih majstora. Drugi se modnim frizerima nazvali, pa posao preuzeli. Šta ću, radim kako sam navikao: polako i s pažnjom, uz lepu reč i umerene cene. Namirih, evo, 65 godina bavljenja berberskim zanatom i još se ne predajem...

Tim rečima, s mirom iskusnog zanatlije koga promene ne dotiču, vreme ovo opisuje Desimir Matijašević zvani Brica, iz Požege. Sasvim se osamdesetoj približio, a i sada s lakoćom obavlja posao po kome je i nadimak stekao.

Majstorom za sva vremena zovu Požežani svog Desimira. Kod njega su se, glavom i bradom, mnogi uređivali. Stupio je on u berberaj još 1950. godine, kao golobradi učenik, pa ni do danas nije odustao. Punih pola veka šiša i brije u svojoj radnji naspram ovdašnje kafane „Borjak“.

– Još ima starih Požežana koje sam šišao i brijao na početku svog rada, pedesetih godina kada sam bio kalfa u radnji svog strica Dragiše Matijaševića. Neki od njih se još šišaju kod mene, a učio sam se na njima: advokati, profesori, vozači, mlekadžije... Među najstarijima su bivši fudbaler Tomislav Bogićević Takač, zatim nekadašnji predsednik požeške opštine Mišo Stojković i drugi. Podšišam ponekad i praunuke tih svojih starih mušterija. Čini mi se da su slične muške frizure danas kao i pre 65 godina. Samo što se umesto ručne sada koristi električna mašinica, a za brijanje žilet umesto brijača – veli Brica.

Njegov ritam se zna: u radnji je po ceo dan. Kad zahladni peć na drva u sedam ujutro naloži, a onda, s pauzom za ručak, radi do uveče. Mnogo voli šah, u radnji su već pola veka uvek nameštene figure za drevnu igru. Svraćaju tu redovno ljubitelji šaha, Bricina radnja dođe im kao kakav šah-klub. Nekad do sitnih sati, i on s njima, ostanu u njoj nadigravajući se. A kad majstor ode na ručak radnja se ne zatvara, paze je šahisti koji tu igraju.

– Dok me zdravlje služi radiću, s tim što se potom radnja verovatno zatvara. Mladi neće u brice. Šteta, jer zanat uvek ima vrednost. Od njega čovek ne može da se obogati, ali nikad ne presušuje. Životari se, a svoj si gazda. Što narod kaže, zanat ti ne da ni da zapevaš, ali ni da zakukaš – kazuje stari požeški majstor.