Iz Njujorka put Guče

Guča – Najdraži vestern u kome je Živadin Krstić (74) igrao zvao se „Bezakonje” („Beyond the Law”), u kom je igrao Li van Klif, iako je naš zemljak „poginuo” već na početku.

– Šta sam mogao da igram nego bandita, i morali su odmah da me smaknu – priča Krstić za „Politiku” dok se gosti popodnevnim pivom, na terasi vile „Zlatibor” u Guči.

To sa špageti vesternima samo je mala, sićušna epizoda iz njegovog života, koja više liči na film nego na zbilju. Živadinove najdraže epizode od 2000. događaju se bez kamera, u Dragačevu, jer u ovom veku ne propušta nijedan Sabor trubača.

– Ovo je prava Srbija, ovde sam srećan. Uvek dolazim dva dana pre Sabora, odsedam kod prijatelja i ispisnika Miloja Udovičića u „Zlatiboru”, i odlazim dan po završetku. Kad se u Americi spremam za Guču nova žena ništa me ne pita, zna kakva je stvar – besedi bokser, glumac, zavodnik i biznismen.

Davno je utekao iz Jugoslavije, dve godine pre osnivanja Sabora:

– Boksovao sam za Radnički u rodnom Nišu, bio omladinski prvak države u teškoj kategoriji, ali me nešto vuklo na putovanja. Avantura, ne politika. Tako sam 1959, sa 18 godina, bez pasoša, seo u Trstu u voz, stigao do San Rema, odatle se prebacio u Nicu, pa opet vozom do Pariza. Tamo su me prihvatili naši profesionalni bokseri, Bulut, Marić i Prebeg, počeo sam da sparingujem za 10 ili 20 franaka i tražim svoje mesto pod pariskim suncem.

Sreća mu je pokazala put jer je markantni Nišlija, ubrzo, iz zagrljaja oznojenih teškaša prešao u šake zavodljivih starleta:

– Moja prva velika ljubav bila je Inger Anita Tul, mis Švedske za 1964. Radila je u pariskom „Lidu” i upoznala me sa Žan-Polom Belmondom, pa sam tako počeo da igram na filmu. I to u poznatim „Gori li Pariz?” ili „Viva Marija” u kom su igrale Brižit Bardo i Žana Moro. Nadenuli su mi filmsko ime Žilijen Kris, ali pošto sam iz Jugoslavije došao bez papira, Francuzi su mi dali imigrantski pasoš i morao sam vlastima da se javljam svaka tri meseca. Ta lepotica, ipak, uspela je nekako da me prevede u Rim koji je u to doba bio kao Holivud. Tu sam dobio kuću i fantastičnu platu od 150 dolara na dan.

Sledeća velika ljubav u Živadinovom životu zvala se Kristin Li. Amerikanka je konzula SAD u Rimu ubedila da će Živadin da je prosi od roditelja pa je tako najzad dobio pasoš i zauvek prešao u Ameriku:

– Živeo sam na 49. ulici u centru Njujorka, nastavio da se bavim glumom, ali i posvetio još jednom poslu. Od majke, rođene u Držanovcu kode Niša, nasledio sam veštinu u gajenju biljaka, i samo je usavršio tokom boravka u Italiji. Rasadnik sam osnovao na Floridi. Petkom sednem u kamion i pređem 1.300 milja do Njujorka, sve prodam i u ponedeljak nazad. Počeo sam, prvi, i da izdajem biljke pod kiriju, što mi je donosilo veliku zaradu i posle tri godine kupio sam 60 hektara u Homstedu na Floridi, blizu močvara „Everglejdsa”. I danas radim sa tom plantažom i imam kompaniju koja se zove „Kris kralj biljaka”. Omiljeno stablo iz mog rasadnika je grazina aborija, poreklom s Filipina, ima velike bele cvetove i lepa je kao Pikasova slika. Jedna košta od 50 do 2.500 dolara.

Još više novca zaradio je u Njujorku:

– Volim taj grad i tu sam počeo da kupujem stare kuće i sređujem ih. Za jednu na uglu Šeste avenije i 29. ulice dao sam samo 20.000 dolara, mesecima izbacivao đubre i lom iz nje i na kraju je prodao jednom Korejcu za dva miliona, pošto me čovek kumio i molio. Nije bio glup, ta kuća danas vredi 10 miliona. Tako sam obnovio i prodao 10 kuća, mnogo zaradio, ali sam nešto morao i da uložim. Otvorio sam restoran sa pet zvezdica na Floridi i tu izgubio milion dolara jer sam ja plaćao račune umesto gostiju, a Kristin mi je na razvodu odnela 150.000 dolara, iako je tražila dva miliona.

Živadin veli da se u njujorškom restoranu „Kampanjola” upoznao sa jednim „finim gospodinom”, sedeli su sto do stola i uljudno se javljali jedan drugome, godinama:

– Jednog dana poznanik mi kaže kako nije znao da sam prijatelj sa Džonom Gotijem, bosom familije Gambino. Tek tada sam ukopčao ko je gospodin iz kafane i odmah tražio da mi daju sto u drugom ćošku.

Živadin ovih godina četiri dana sedmično živi u mestu Ki Largo na Floridi, a tri u stanu u Njujorku. Dolazi u Srbiju svaka dva meseca, pošto ima veliki popust za avio-karte. Najnovija ljubav i supruga mu je Meri Kozjara, Poljakinja rođena u Njujorku, koja ima pravničku firmu na Floridi i agenciju za dekoraciju kuća. U nove velike simpatije zemljak ubraja i Sabor trubača i ovde neprekidno dolazi deceniju i po, donoseći iz Amerike dobru volju, akcenat i obavezni šešir.

– Tamo se sat okreće dva puta brže nego ovde i žao mi je što život tako brzo prolazi. Ali, rešio sam da živim 140 godina pošto će doktori u međuvremenu nekim algama da mi očiste vene – kaže Živadin i poziva svog prezimenjaka, trubača Bojana Krstića iz Vladičinog Hana, da mu odsvira nešto sa zajedničkog srpskog juga.