Markova pobeda

Period između ovih kolumni ispostavlja se kao predug da se čak i registruju, a kamoli analiziraju i prokomentarišu svi važni događaji koji su u međuvremenu protresli ovu nesrećnu zemlju, malaksalu od problema, vrućine, umora i „istorijskih pobeda”. A pogotovo da se, paralelno sa tim, ukaže na sve one političke i medijske „dimne zavese” koje služe tome da se prikrije smisao i zabašuri sećanje na prave probleme i neuspehe.

Zato, ovaj put, neće biti mesta za priču o vanrednim izborima, azilantskoj krizi, poseti MMF-a, „povećanju plata i penzija” ili bečkom sastanku predstavnike EU sa balkanskim kandidatima – i kandidatima za kandidate – za članstvo u EU. Pa čak ni za poseban osvrt na skandaloznu fudbalsku utakmicu između EU i „EU futura”, u kojoj je navalu ekipe regionalnih lidera (koja se slobodno mogla zvati i „EU – malo morgen”) predvodio Hašim Tači lično, dok je Ivica Dačić sudio, Antić branio, a Vučić navijao iz publike („jer ne ume da igra”).

Moramo ipak reći koju o onome čime se – nakon objave spektakularne pobede od 5 : 0 iz usta srpskih pregovarača – vlast i mediji verovatno neće mnogo baviti. Naravno, reč je o četiri najnovija briselska sporazuma između Beograda i Prištine, kojima je na neki način stavljena tačka na gotovo deceniju i po dug otpor Srba sa severa KiM da se integrišu u ustavni i pravni sistem prištinskih vlasti.

Neumesna priča o „pobedi” je svojevremeno ozbiljno kompromitovala čak i onaj zaista herojski otpor koji su vojska i građani ove zemlje pružili i bili spremni da pruže mnogostruko nadmoćnijem neprijatelju tokom NATO agresije 1999. godine. Sećamo se kako je bilo – zapušten problem, nasilje, incidenti, potraga za „lojalnim Albancima”, neuspešni pregovori, ultimatum u Rambujeu, Holbruk, bombardovanje, Černomirdin, Ahtisari... Na kraju je, pod pretnjom kopnene intervencije i još masovnijeg bombardovanja, Milošević popustio i (polu)kapitulirao: potpisan je Kumanovski sporazum, vojska se povukla sa Kosova zajedno sa najvećim delom tamošnjih Srba, a vlast u Prištini, pod okriljem NATO trupa, preuzeli OVK, Tači, Čeku, Haradinaj i ostali.

Znam da me je ta karikaturalna priča o „pobedi nad NATO-om” nervirala i pekla ništa manje od same nesreće koja nas je zadesila. Nije sramota izgubiti ili popustiti pred nadmoćnom silom i nepravdom. Ali jeste neumesno i groteskno kapitulaciju proglašavati za pobedu. (Da su, na primer, barem rekli da se završilo „nerešeno”, bilo bi manje pretenciozno, bliže istini i sa više šanse da prođe i bude prihvaćeno od naroda.)

Ali ako je ono svojevremeno bilo neukusno i neumesno, kako tek nazvati aktuelno junačenje i hvalisanje Marka Đurića nakon briselskih pregovora? Jer tada se ipak neko borio i ratovao, mnogi su poginuli, angažovale su se sve svetske sile i, na koncu konca, dobijena je rezolucija 1244, u kojoj je, barem na papiru, garantovan suverenitet i teritorijalni integritet SRJ. A sada se pobedom proglašavaju dokumenti u kojima se ni jednom jedinom rečju ne pominje država Srbija i njen suverenitet.

Onda su odbijani i prihvatani neki stvarni ultimatumi, u kojima je ulog bio neuporedivo veći od (ne)dobijanja „statusa kandidata” za članstvo u EU, „datuma početka pregovora” i „otvaranja prvog poglavlja”. A, verovali ili ne, upravo zbog ove tri stvari (status kandidata, početak pregovora i otvaranje poglavlja), koje većina i ne ume da razlikuje niti one imaju neki konkretan uticaj na život, država Srbija i njene vlade su se poslednjih godina više puta de fakto odricale svog suvereniteta na Kosovu i Metohiji. 

Ova smišljena i politikantska euforija me najviše podseća na ponašanje grogiranog boksera koji tetura po ringu i viče „nije mi ništa” – a onda jedva čeka da se dovuče kući, legne i stavi hladne obloge na glavu. Tako će i sada, čini mi se, nakon objave „velike pobede” vlast sve učiniti da se ova tema što pre skine sa naslovnih strana i udarnih vesti. A naravno da tu nema ni „p” od pobede, čak ni kada se gleda samo glavna i „najpovoljnija” stvar u ovom briselskom paketu, to jest Zajednica srpskih opština (ZSO), kojuzvanični Beograd sada pokušava da iskoristi da bi koliko-toliko spasao obraz, makar u sopstvenim očima. Briselski sporazum je bio potpuno neodređen oko sadržaja ZSO, pa se, bar formalno, moglo nadati da će taj sadržaj makar malo opravdati optimističke i gromopucateljne najave. Ali nije slučajno rečeno da „što se grbo rodi, vr(ij)eme ne ispravi”. Zapravo, u ovom konkretnom slučaju, kako vreme prolazi, „grbavost” postaje sve veća i sve uočljivija.

U svakom slučaju, nema ništa od priče o nekakvoj „Republici Srpskoj” na Kosovu, koju su predstavniciaktuelne vlastieuforično najavljivali u vreme potpisivanja Briselskog sporazuma.

„Pr(a)va žaba” i prava gorka pilula je progutana očito ishitrenim potpisivanjem Briselskog sporazuma. Tada najvažnije stvari nisu ispregovarane i obezbeđene za srpsku stranu, tako da je sve ovo u međuvremenu bilo samo koprcanje, kako s obzirom na situaciju na terenu, tako i s obzirom i na situaciju koja je stvorena samim činom potpisivanja Briselskog sporazuma.

U tom smislu, tzv. briselski proces ove dve i kusur godine bio je samo kupovanje vremena od strane Beograda iobezbeđivanje obloga, odnosno  veštačkih zaslađivača srpskim vlastima (to jest Vučiću) da tu gorku pilulubolje i lakše plasiraju sopstvenoj javnosti. Mada, s obzirom na stepen kontrole te javnosti od strane aktuelne vlasti, Aleksandar Vučić bi anesteziranom srpskom javnom mnjenju mogao prodati i mnogo gori sporazum od onog koji je upravo potpisao u Briselu.