„Tajanstvena ličnost” Ivice Dačića

Na kraju leta, kao u fudbalu, u srpskoj politici se odigrao nesvakidašnji politički transfer. Ivica Dačić je danima najavljivao misterioznog novog potpredsednika, sada možemo da kažemo – „tajanstvenu ličnost”. To je igra iz „Kviskoteke”, čuvenog kviza iz SFRJ. Osoba „A” za SPS je poznati srpski istoričar Predrag J. Marković, čuven po pobedi u tom kvizu. Zato se na društvenim mrežama već šale kako je Ivica ulovio „Kviska”.

Neki vaš dolazak u SPS smatraju najboljim političkim potezom u proteklih nekoliko godina, dok vas drugi optužuju za dobru političku trgovinu. Šta mislite o iznenađenju koji ste priredili, zajedno s Dačićem?

Drago mi je da smo malo razgalili tromu letnju političku scenu. Priča o trgovini pokazuje nepoverenje – da li je baš svako na prodaju? Koliko košta veoma udoban i miran život, koji sam vodio do pre dva dana. Da li ljudi koji pričaju o prodaji žale što niko neće da ih kupi?

To što je Ivica pridobio baš vas, već se ocenjuje kao još jedan njegov izuzetno vešt potez. Iz drugih stranaka vam dele packe. Šta mislite o tim kritikama? Mislite li da će vas sada, kao jednog od najvećih srpskih intelektualaca, deo javnosti i političkih protivnika ražalovati u preletača, pošto ste promenili tri partije (DS, „Dosta je bilo”, SPS) za dve godine?

Ja sam u pokretu „Dosta je bilo” bio član Saveta za kulturu i učestvovao sam u nekoliko gostovanja pred lokalne izbore. A kad kažete Demokratska stranka, na koju stranku tačno mislite? Stranka u kojoj sam ja bio aktivan član raspala se na nekoliko stranaka. Kojoj ja to stranci nisam veran? Pajtićevoj, Živkovićevoj ili onoj Dušana Petrovića, ili Borisa Tadića? A pravo da vam kažem, nisu se ni trudili da me zadrže.

Mnoge je iznenadilo to što vi, kao istoričar koji je minimizovao značaj NOB-a, dolazite kod Dačića, koji brani tekovine revolucije?

Nikada nisam minimizovao značaj NOB-a. Uvek sam ponavljao kako je naša oslobodilačka vojska bila četvrta ili peta na svetu po veličini. Uvek sam bio zadivljen veličanstvenim ustankom 1941. godine, pre svega Srba, jedinim tako masovnim u Evropi. Ali, niti su svi partizani bili komunisti, a malo se zna da su četnici na kraju postali socijalisti, jer su Živko Topalović i Dragiša Vasić bili ideolozi tog pokreta na kraju rata. I u ovom slučaju treba integrisati različite oslobodilačke tradicije.

Kako tumačite to što ste postali antiteza Čerčilove teorije da je mlad čovek po prirodi stvari levičar, a kako stari, postaje desničar?

Moj drug Miša Đurković tvrdi da kod nas i nema prave desnice. Sve naše partije, od Pašićevih radikala nadalje, imale su snažne levičarske elemente, Latinka Perović bi rekla – populističke. Zato je u našem slučaju vrlo teško govoriti o tome šta je levica a šta je desnica. Uostalom, Demokratska stranka je izvorno bila stranka levog centra. Smatram da je danas potrebna neka vrsta leve alternative, ne samo u Srbiji, već i u Evropi. Svugde ljude boli društvena nepravda i nesigurnost, a kod nas je, naravno, stanje još teže. Narod je željan hleba, ali i pravde. Zato verujem da treba podržati modernu levu stranku. Zamišljam da SPS može da bude takva stranka.

Kad smo već kod toga, napisali ste na svom fejsbuk profilu da u pedesetoj godini ljudi svašta čine, mahom ludorije. I vi kao da još imate tu dilemu. Smatrate li prelazak u SPS ne samo političkom, već i životnom avanturom?

Bolje to, nego da jurim maloletnice ili da kupim kabriolet. A i ne znam da vozim auto. Šalu na stranu, osetio sam da je vreme da napustim potpunu udobnost i sigurnost svog života. Da parafraziram narodnu pesmu: ne može se zemlja spasavati u kafiću, sve duvan pušeći. Blogeri koji su se obrušili na mene treba da se zagledaju u svoj život i da razmisle šta su to učinili za svoju zemlju. Kada su ustali iz fotelje? Kada su učestvovali u nekoj akciji za opšte dobro? Ja ću bar nešto da pokušam.

Šta vas je razočaralo u DS-u, a šta kod Saše Radulovića? Zašto Radulovića niste obavestili da ga ostavljate? I kad mladić ostavlja devojku, ne ostavlja je bez reči, već joj bar pošalje SMS. Radulović je u vestima saznao da je ostavljen.

Već smo pominjali da je teško reći koja je od nekoliko partija pravi DS. Što se Saše Radulovića tiče, on je jedan od najpametnijih i najčestitijih ljudi koje sam sreo. Međutim, SPS, odnosno Ivica Dačić, ponudio mi je širi delokrug. Kad velika partija iskaže spremnost da ponudi svoju infrastrukturu za stvaranje vizije, da organizaciono pomogne umrežavanje velikog broja ljudi i mobilizaciju mozgova širom zemlje, takva ponuda se ne odbija. Ivica Dačić i ja smo se dogovorili da poštujemo potpuno ćutanje. Prvi put sam bio potpuno diskretan. Niko nije znao za naše pregovore, čak ni najbliži Dačićevi saradnici. Čak ni moja porodica nije znala za te pregovore. Inače, Saša Radulović je poslednji čovek koga bih slagao.

Ako vam je Saša Radulović ličio na Taličnog Toma, usamljenog borca za pravdu, kako ste govorili, na koga vam liči Ivica Dačić?

S obzirom na ideološko poreklo, mogao bi da bude Mirko ili Slavko, samo ne znam ko bi bio drugi u toj kombinaciji.

Možda ste to vi?

Ne, ja ličim na drugi par iz stripova naše mladosti. Kao mlađi sam ličio na Zagora, a sad ličim na Čika.

Kako ste se osećali dok ste sedeli pored Bate Živojinovića? Da li vam je nešto rekao, ili možda vi njemu?

Bata je Džon Vejn naše kinematografije. Junak svačijeg detinjstva u drugoj polovini dvadesetog veka. A inače je divan čovek i harizmatična ličnost. Slučajno smo na sednici Glavnog odbora sedeli jedan pored drugog, ali je bilo dobro sedeti pored legende.

Da li, kako pretpostavlja politička čaršija, vi pišete Dačićevo Načertanije?

Ne verujem u viziju jednog čoveka. Ako bude nekakvih velikih programa i platformi u krilu SPS-a, to će biti plod rada više umnih glava. Biće mi čast i izazov ako budem među njima. Moj pokojni stric Dobrica Ćosić umeo je da nauči od svakog: od deteta do čobanske starine. Voleo bih da i ja tako umem da učim. Čini mi se da svaka državna platforma mora da ima dva elementa: društvenu pravdu i nacionalno dostojanstvo. A ostalo će se iskristalisati u javnoj raspravi koju bih voleo da povedem širom zemlje.

Ako je Dobrica bio otac nacije, da li vas, vašim ulaskom u SPS, pripremaju za „sinovca nacije”?

Otac nacije je uvek bio malo ironičan naziv za Dobricu Ćosića. Da ostanemo u tom duhu ironijske distance, ako ništa ne uradim, postaću pastorče nacije.

Da li ste i vi bili jedan od učesnika čuvenih noćnih šetnji sa Dobricom Ćosićem?

Ja sam sve velike odluke u životu donosio posle šetnji sa mojim čičom. Pre neki dan sam išao na grob da mu upalim sveću. Setio sam se njegovog dede, a mog pradede Lese, kome je puklo srce zbog političke propasti. Lesa je, u to vreme poštenih političara, podigao kredit da bi finansirao sopstvenu kampanju. Pošto tada opozicija nikada nije dobijala izbore, izborni rezultati su ga bukvalno ubili. Mnogi ljudi misle da je i Dobrica Ćosić iskorišćen i zloupotrebljen u političkoj borbi. On je sigurno bio svestan tog rizika. Mogao je starost da provede u debelom hladu Akademije kao većina njegovih kolega.

Ko je, zapravo, politički zloupotrebio Dobricu? Tito, Milošević, bosanski Srbi ili DOS? Ili je on, zapravo, bio neformalni vladar Srbije?

Dobrica je bio redak čovek, čija je moć bila u ugledu, a ne u formalnom položaju. Ono što mu mnogi danas zameraju jeste da su mu knjige štampane u milionskim tiražima u doba Tita. To je paradoks tog režima. Tito je voleo da u svetu bude viđen kao tolerantan i blag državnik. Zato nije mogao da hapsi najpopularnije pisce, kakvi su bili Branko Ćopić i Dobrica Ćosić.

Da li vam smeta to što Ivica Dačić veliča tradicije Titovog vremena?

Vidite, Rusi su integrisali sve svoje pozitivne tradicije, i carske i sovjetske. Ne vidim problem u tome da mi poštujemo nasleđe iz Titovog vremena, pogotovo kad je reč o spoljnoj politici i kulturi. I mi treba da sačuvamo i veličamo, kao mali narod, sve ono dobro u našoj istoriji, od kneza Višeslava do Tome Nikolića. Jednostavno, nemamo pravo na taj luksuz da odbacujemo dobre stvari.

Ko je veći dobitnik ovog saveza: Dačić ili vi?

Ako bog da i sreća junačka, bićemo dobitnici Srbija, SPS, Dačić i ja. Ako ne, to će biti još jedna priča o propasti intelektualaca u politici.