Kako Jahjaga gugluje srpski

Reč otadžbinar nedavno sam prvi put pročitala u dva teksta, jedan za drugim, u vestima o aktivnosti kosovske predsednice Atifete Jahjage, na njenoj zvaničnoj veb stranici. Arhaizmi i novi jezički pojmovi se po pravilu ne susreću, a mi smo upravo dobili jedan ,,savremeni arhaizam” koji je ,,popunio” upražnjeno pojmovno mesto za onog koji „gradi svoju otadžbinu”.

Dozvolite da vam sada izvorno navedem rečenice sa zvaničnog sajta kosovske predsednice u kojima je upotrebljena ova reč:

„Predsednica Republike Kosova, gospođa Atifete Jahjaga, danas je učestvovala na komemorativnom sastanku na Akademiji nauka i umetnosti Kosova, u počast figure istaknutog akademika, humaniste i otadžbinara Pajazita Nuši. Hajde da se ovde uz čast setimo Hasana Prištine, Bajrama Curi, Niman Ferizi, Ćazima Balkani, Paška Logoreci i Ndue Butući kao i učitelja Ibrahima Fehmiu u Drenovcu Vokši i Ljatifa Šaćiri u Rizniću, i mnogih drugih otadžbinara dobročinitelja obrazovanja koji su otvarajući škole na ovim prostorima otvorili horizonte znanju kao deo nacionalnog buđenja i dostojanstva.“

Tekst pisan latinicom. Rogobatne rečenice. Pogrešni predlozi. Nepravilna upotreba padeža i reči. Opskurna i nepravilna interpunkcija. Sve ovo sadržano je u samo dve citirane rečenice. Zamislimo čitav tekst u ovakvom sramotnom jezičkom maniru! Zamislimo hiperprodukciju saopštenja, propisa, zakona, procedura, projekata i drugih aktivnosti kosovskih i međunarodnih institucija na groblju srpskog jezika! Zamislimo sve te prevode sa progresivnog albanskog i engleskog na jezik devastiranog ostatka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji; drugorazrednog i drugorednog srpskog građanskog sloja, šćućurenog u ponekoj kosovskoj instituciji, školi, bolnici, zavodu i nekom preduzeću u stečaju iz Srbije, kao poslednjem bastionu srpske državnosti u pokrajini. Zamislimo šta sve tek nije dostupno Srbima na srpskom!

Svakodnevno masakriranje maternjeg jezika srpskog naroda u kolevci njegove kulture i duhovnosti ogleda se pre svega u njegovom nepoznavanju u stručnoj, kao i u elementarnoj sferi upotrebe, opštoj nebrizi, svesnom ignorisanju i ugnjetavanju, na mnogim mestima vidljivoj srbofobiji, u albanizaciji, anglizaciji i kroatizaciji, čime se reči, rečenična i tekstualna forma, rečju – čitava jezička struktura – ubija masovno i neselektivno. Kada se sistematski i strukturno sagleda epidemija ove jezičke distorzije na Kosovu i Metohiji od 1999, onda se već može raspravljati o lingvocidu.

Namerno, delimično ili potpuno uništavanje srpskog jezika, u endemičnom obliku nalazimo u svim kosovskim i ponekim međunarodnim institucijama. Fizičko istrebljenje ogleda se u tome da je tokom 16 godina gotovo nemoguće zadržati najobičniji dvojezični putokaz, tablu s nazivom ulice na dva jezika, a da isti nisu oboreni, precrtani, izgrebani, ofarbani.

Viševekovni srpski toponimi nestaju iz upotrebe, fizički se izbacuju iz novih udžbenika, na smetlište odlaze stari kao „propagandno štivo srpskog okupatora”, kao „panslovenska podvala i laž”. Srpski jezik se iz biblioteka preselio na lomače.

Kosovska Mitrovica, Miloševo, Uroševac, Srbica, Peć, samo su neki od toponima za koje sve više Srba u komunikaciji sa Albancima i međunarodnim predstavnicima, barem zastane i razmisli pre nego što ih upotrebi ili jednostavno odluče da kažu Mitrovica, Ferizaj, Drenic, Peja. Međunarodni predstavnici skoro se neće ni setiti da postoji naziv na srpskom za ova mesta. A u širu upotrebu počeli su da ulaze novi toponimi poput Albanik, za, kroz istoriju uvek većinski Srbima nastanjen, Leposavić, Obilić je sada Kastriot, Samodreža je Samadredž, Miloševo je Baljšaj.

Ovo je ipak samo deo jezičkog inžinjeringa koji se sa lingvocidom ovde paralelno odvija.

Posle unilateralnog proglašenja nezavisnosti 2008, u pokušaju da Kosovu navuku svečano odelo pre nego što ono stupi na međunarodnu scenu zemalja stabilnih demokratija, međunarodni partneri su kao standard kosovskim institucijama propisali i poštovanje srpskog jezika kao drugog službenog jezika. Tako su posle lagodnih godina opšteg ignorisanja, kosovske birokrate, humanisti i mirovnjaci sa svojim partnerima, srpski jezik razvile u fenomen „nek ga ima”, „nek se nađe” – uz Ahtisarija kao idejnog tvorca, Ustav kao kamen temeljac i Google translator kao rudara-udarnika.

Atifete Jahjaga je u govoru na obeležavanju stogodišnjice albanske škole u Rzniću kod Dečana početkom septembra, po mojim saznanjima, prvi put upotrebila reč „otadžbinar”, pominjući sve „dobročinitelje obrazovanja” koji su učinili da albanska škola ima „poseban značaj za kosovski narod”, jer je ona očuvala „identitet“ Albanaca – jezik, „osećanje slobode” i osećanje da Albanci budu „jednaki sa svim ostalim narodima”.

Deformisanje srpskog jezika i njegov invaliditet koji je sveprisutan u kolevci srpske pismenosti ukazuje na to da srpski jezik „nema značaj za kosovski narod, ali ni za srpski, da je ugrožen identitet srpskog naroda do mere da ovu raspravu možemo da povedemo i u pravcu kulturocida. Za kraj, pred javnost ostavljam pitanje – u reformatorskoj Srbiji 21. veka – ko će biti naši otadžbinari i dobročinitelji u obrazovanju kako bi spasili srpski jezik na Kosovu i Metohiji?

*Urednik portala „KoSSev”, Kosovska Mitrovica