Subota, 31.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: ALEKSANDAR JOKSIMOVIĆ

Proslavile ga Simonida i Prokleta Jerina

Originalnost, individualnost i kreativnost – osobine su modnog kreatora koji je uveo revolucionarne promene u jugoslovensku i srpsku podu

 

a ovako je osmislio „Prokletu Jerinu” (Foto: Darko Ćirkov i privatna dokumentacija)

Aleksandar Joksimović obeležio je jugoslovensku modnu scenu šezdesetih godina prošlog veka. Smatra se začetnikom i jedinim zvaničnim dizajnerom visoke mode u SFR Jugoslaviji. Pojavom „kralja makaza”, kako su ga nazivali, došlo je do revolucionarne promene tadašnje sumorne odeće. Doživeo je svetsku slavu, a domaća štampa proglasila ga je modnim poglavarom.

Mlađe generacije su u prilici da od 9. septembra do 30. oktobra vide šta je on to radio od 1967. do 1997. godinena izložbi koju je u Muzeju primenjene umetnosti priredila muzejska savetnica Bojana Popović. A on sam se seća da je počeo maltene ni iz čega.

– Interesovala me je odeća kao i svakog mladog čoveka, ali gde smo mi tada mogli da je kupimo, osim u robnoj kući „Beograd”? Moja jedina literatura bila je stara „Burda” bez korica, tako da sam u tom poslu bio apsolutno samouk – kaže Aleksandar koji se bez entuzijazma, 1959. godine zaposlio kao referent u Zavodu za unapređenje domaćinstva i bavio se izradom radne odeće za bolnice, poslastičarnice, restorane...

– Pošto sam završio primenjenu umetnost, boja je za mene bila veoma važna u izražavanju. Uopšte se nisam pridržavao standarda – ako je spremačica da mora da bude u teget uniformi, ako je bolničarka u beloj... Najviše sam napravio pometnju sa školskom keceljom u plavoj boji. Od toga se stvorio problem koji je stigao do Ministarstva prosvete. Međutim, nakon šest meseci pokupio sam silne nagrade u Zagrebu gde su prikazane te kolekcije.Sledeće školske godine izbačena je crna kecelja. Ali, sve je to bilo daleko od mode – seća se svojih prvih koraka.

Revije kao pozorišne predstave

Aleksandar se postepeno „upleo” u modu. Njegovo vatreno krštenje dogodilo se 1963. godine, kada ga je Zavod za unapređenje domaćinstva angažovao da za Indijsku ambasadu kreira kolekciju od njihovih materijala za evropsko tržište.

– Ta revija održana je za predstavnike poslovnog sveta stranih država. Za jednim stolom sedeli su i direktori „Centrotekstila”.  Isto veče pozvali su me na razgovor i ponudili da pređem da radim kod njih, i to za ogromnu platu. Svako bi se zaleteo, ja nisam. Odbio sam ih iz obzira prema direktorki i firmi koja mi je čuvala radno mesto do povratka iz vojske – kaže naš sagovornik.

Ipak je pristao za „Centrotekstil” da uredi izložbeni prostor njihovog štanda za prvi Beogradski sajam. Posle toga definitivno je i prešao kod njih. Zahvaljujući ovoj firmi upoznao se sa velikim industrijama iproputovao ceo svet sa svojim kreacijama.

Od samog početka Aleksandar Joksimović se posvetio proučavanju narodnog stvaralaštva. Inspiraciju je pronalazio u Vizantijiisrpskom srednjovekovnom slikarstvu. Odmah je uveo ornamente u vidu terzijskog veza. Nakon različitog konfekcijskog asortimana, poslednje godine svog stvaralaštva posvetio je modelima od kože i krzna i trikotaži.

Gde god je nastupao sa svojim kolekcijama, zajedno sa manekenima i muzičarima koje je uvek vodio sa sobom, Joksimović je dobijao odlične kritike i postizaoogroman publicitet, do tada nezamisliv u jednoj socijalističkoj zemlji.

– Od svake modne revije organizovane u inostranstvu pravili smo koreografski spektakl, uz muziku (Bata Kovač je divno stilizovao srpsku muziku koja je pratila celu reviju, a svirali su i Vlada i Bajka), adekvatnu temi koju smo radili. To je pre svega bila predstava – ističe.

Pravio je fantastične komade od nemogućih materijala, zato je, valjda, to i delovalo avangardno. Najveći uspeh doživeo je sa svoje dve najpoznatije kolekcije visoke mode. „Simonida”, koja je prikazana 1967. godine zajedno sa kolekcijama Koko Šanel, Kristijana Diora i Pjera Kardena, bacila je na noge tradicionalnu Moskvu. A onda je dve godine kasnije, u okviru prve jugoslovenske privredne izložbe opčinio i Pariz „Prokletom Jerinom”, kolekcijom inspirisanom legendarnom izgradnjom Smedereva, ratovima za odbranu srpske despotovine i solunskim borcima!

– Mi smo mislili da neće biti publike. Međutim – lom! Od jedne dnevno, koliko je bilo ugovoreno, imali smo po četiri revije na dan. To nismo mogli ni da sanjamo. Jer, dok smo sa manekenima uvežbavali koreografiju na mestu gde ćemo da izvedemo reviju, došao je ataše za štampu i rekao: „Ma pakujte se ljudi, koga ovde interesuje to?” Meni je laknulo kad sam čuo da se vraćamo, da se ne brukamo. Međutim, obavestili su našeg generalnog direktora, koji je bio na službenom putu u Australiji, i on je odande izričito naredio: „Nema vraćanja, revija će ići, makar jedan čovek sedeo u publici”. Prvi izlazak – tišina. Sledeći – sve jači i jači aplauz. Pomislili smo da nas ismevaju. Na kraju smo doživeli ovacije – seća se Aleksandar.

Posle prikazivanja te pariske izložbe odmah su se pojavili u njihovim najčitanijim novinama i u udarnom terminu pariskog dnevnika. To je bio događaj za Pariz. Dolazio je i Toni Kent, lični fotograf Grejs Keli, da snimi kolekciju za časopis „El” koji je objavio reportažu o Joksimovićuinjegovomdizajnu.

Gost kod Diora

I direktor modne kuće „Dior” bio je oduševljen. Želeo je da Aleksandar bude njegov gost, da mu pokaže kako oni rade. Utanačilisu dan i u zakazano vreme po njega poslao livrejisanog šofera. Manekeni su dobili druga kola. Obilazak je trajao nekoliko sati, izgubio je pojam o vremenu i sve je izgledalo nestvarno. Na kraju ga je čekalo iznenađenje.

– Direktor „Diora” ponudio mi je da radim za njih. Rekao sam da je moja firma mnogo uložila u mene, ljubazno sam se nasmejao i zahvalio. Nije mi zamerio – kaže bez trunke kajanja.

Posle tog događaja, sve njegove kolekcije, godinu za godinom išle su prvo na premijeru u Pariz na Međunarodni sajam kože i krzna patek onda su prikazivane u Beogradu i dalje po svetu.

Uvek diskretan i nenametljiv, Aleksandar naglašava da ne bi postao to što je postao da nije bilo nekih ljudi. Zato ih pomene kad god ima priliku. Jedna od njih je tetka Smilja Ignjić, za koju je vezan početak njegovih luksuznijih kreacija. Ona je majka Milorada-Mikija Ignjića, kasnije njegovog asistenta, koji je u svakoj kolekciji učestvovao sa svojim putnim torbama.

Svoju mladost hvali, jer misli da je u njegovo vreme bilo zanimljivije nego danas.

– I moja generacija je brzo živela, i nas su sustigle velike promene, mada smo živeli u sistemu koji je, u odnosu na Evropu, bio stisnut. Mi, koji smo imali sreće da proputujemo svet kao mladi, prenosili smo novine ovde koliko god smo mogli, i lakše se disalo. Bilo je atraktivno biti maneken kod mene, ne zbog mene, nego zbog tih putovanja. Jedino, uslov je bio – indeks. U generaciji sa kojom sam krenuo u Pariz nije se znalo ko je talentovaniji. Oni su stvarno bili zvezde, a danas ih niko ne spominje. Dobijem nervni napad zbog toga – priznaje i nabraja one naj, naj...

– Braća Mitrović prvi su zakoračili pariskom modnom pistom. Neodoljivo šarmantan je bio i Goran Kosanović. Publika je ludovala za njim. Nažalost, umro je vrlo mlad. Pariz je dizao na noge i Miki Todorović. Bio je nalik na Karađorđa i zvali smo ga Crni Miki – seća se Joksimović.

Od devojaka, na čelu sa Majom Štajner, izdvaja Nadu Nikolić, visoku dva metra, ličila je na Japanku, pa Miru Ćirović, Maju Stupar...

– Kad se one pojave, vatra na pisti! Sav šarm „prosipale” su pred publikom. Posebno sam voleo i poštovao Maju Štajner zato što je bila izuzetno obrazovana i pametna. Diplomirala je farmaciju sa desetkom. Od momenta kada bih počeo da razmišljam o nekoj temi za kolekciju, uvek bih sa njom popričao. Najveća čast za manekena jeste da reviju zatvori u venčanici. Ona je nosila venčanice koje su specijalno za nju šivene. Na taj način bih joj se revanširao. U jednoj se i udala. Svaku reviju smo završavali venčanicom, dok Maja nije poginula. Od tada više nisam napravio nijednu. Poslednju je ona nosila! Na žalost, još puno njih sa kojima sam divno sarađivao nisu među živima. I to me tako potresa. Ne mogu da shvatim da ih nema. Baš mi nedostaju ti razgovori i druženja – otkriva s tugom.

Sve u svoje vreme

Joksimović se početkom devedesetih godina povukao iz javnosti i odlučio da ode u penziju.Svima je jasno stavio do znanja da je prekinuo sa kreiranjem, tako da ga nisu mnogo uznemiravali. Ni mlađe kolege ga ne pitaju za savet.

– Oni svi misle da sve znaju, a ja sam uvek samo pitao, pitao... – ne libi se da primetilegenda jugoslovenske i srpske mode,koji je navršio osamdeset dve godine,mada ne izgleda tako.

Drago mu je da Beograd pomalo liči na svet. Uvek je maštao o tome dok je radio i putovao po svetu. Bio je očajan kad se vrati i vidi polomljene lutke u našim izlozima. Bar je to onako kako treba. Ali, džaba. Sada mu je svejedno.

– Ne pratim šta se dešava na modnoj sceni i ne zanima me. Distanca je velika. To je neki drugi svet. Tu se više ne snalazim dobro. Postao sam tipična kućna buba. Čeprkam po arhivi, obogaćujem kolekciju porcelana na beloj polici i družim se sa ono malo bliskih prijatelja – kaže smireno čovek koji je postigao sve na vreme. Kao mlad je od svog udruženja čak dobio i nagradu za životno delo, a za doprinos kulturi i umetnosti pre dve godine našao se i u Engleskoj enciklopediji, pa onda nema razloga da bude sujetan i da ističe svoju veličinu. To su uradili drugi kada je trebalo.

Njegovo jmodi, koja je bila sastavni i neizbežni deo različitih međunarodnih privrednih izložbi, modnih festivala i sajmova, partijska elita pridavala je crtu reprezentativnosti. U Knez Mihailovoj ulici otvoren je i dugoočekivani „Centrotekstilov” butik, popularno nazivan „Prostor Joksimović”, po ugledu na čuveni „Prostor Pjer Karden”. Uprkos svim priznanjima koje je Joksimović dobio,socijalistički režim nikada nije dozvolio da se na modnog kreatora gleda kao na genija koji ima autoritet nad svojim delima, tako da modeli moje je kreirao nikada nisu dobili etiketu sa njegovim imenom.

----------------------------------------------------------------------

Kreirao za Jovanku Broz

Aleksandar Joksimović oblačio je mnoge slavne žene iz celog sveta. Važna osoba koja je nosila njegove kreacije bila je i prva dama SFRJ – Jovanka Broz.

– Upoznao sam je po povratku iz Pariza sedamdesete godine na Beogradskom sajmu, kada je došla da obiđe štand. Posle toga smo se često viđali zbog konsultacija pred važnije međunarodne susrete. Nije se oblačila po svojoj volji. Pre svakog putovanja dobijala je protokolarnu listu te države i tačno se znalo šta u koje vreme treba da obuče kod danske kraljice, šta kad ide u Moskvu... Imao sam divno iskustvo s njom. Bila je zanimljiva i veoma obrazovana, ali i vrlo skromna osoba. Svake godine bi me zamolila da promenim manžetne na bundi, jednoj jedinoj koju je imala. Nije imala pet, šest, koliko imaju neke mnogo nižeg ranga. Za Tita sam uglavnom radio kožne jakne sa čudnim rukavima i kape. Voleo je sa mnom i da priča o modi. A, ko sam ja bio za na njega?

----------------------------------------------------------------------

Sve njegove cipele

Uopšte ne spadam u pomodare. Uvek sam vodio računa da izgledam što neupadljivije. Moj stil uglavnom je sportski.Imao sam svečana odela, ali ona su bile za specijalne prilike. Retko sam šio sam sebi. Putovao sam i kupovao gotove stvari. Imao sam i svog krojača. To je čuveni Kadrija, koji je imao krojački salon kod Mažestika. Samo su diplomate šile kod njega. Čim sam se malo obogatio i ja sam postao njegova mušterija. U Parizu su se čudili otkud meni po meri šiveno odelo. To je za njih bila misaona imenica. Svi su tada bili obučeni u konfekciju.

Jedino čemu nisam mogao da odolim, to su – cipele! Kupovao sam i ako mi trebaju, i ako mi ne trebaju. Neke obujem jednom, dva puta i više nikada, a neke su i neobuvene. To je zavet prema meni samom. Jer, rastao sam u vreme kada su se stvari kupovale na tačkice. Sećam se jednih dubokih cipela, koje sam dobio kada sam imao četrnaest godina. Kako mi je noga rasla sve više su me stezale, bukvalno su mi se grčili prsti. Jedva sam u njima izgurao do sledećih bonova. Tad sam se prvi put razbesneo i rekao: „Zapamtite, kad budem porastao, imaću 100 pari cipela!”Tako je bilo. I njih sam poklonio muzeju – rekao je naš sagovornik.

----------------------------------------------------------------------

Zaostavštinu poklonio muzeju

Izbeglice, koje su devedesetih došle iz Hrvatske, upale su u njegov atelje i svu dokumentaciju, fotografije i skice izbacile na terasu. To je kislo i propadalo. Ono malo što je spaseno, pokupio je i doneo u stan. Pošto to nema kome da ostavi, odlučio je da živi sam, celu svoju zaostavštinu (234 skice, knjigu uzoraka, 17 slajdova,301 fotografiju modela i revija, 33 nagrade koje jedobio, 529 isečaka iz štampe, kao i tri svoja portreta, poklonio je Muzeju primenjene umetnosti.

Na svojim putovanjima redovno je zalazio i u komisione i antikvarnice, a i dan-danas obilazi buvljake, sakupio je i dosta zidnih satova, ima i raritetnih komada. Pošto su za njega konstrukcija i forma maksimum u stvaralaštvu bilo koje vrste, pogotovo su ga privlačile čudne forme, počeo je da sakuplja i čajnike, a potom i druge komade porcelana. I to – bele boje. Ta bela polica sa belim porcelanom pripašće njegovom prijatelju koji mu je pomagao u pronalaženju tih komada.

Tražio je i među familijom kome bi nešto od tih finih stvari dao. Ali, svi su ga pitali koliko to para vredi? Misli se, „Ne zaslužujete vi to”. Interesovanje je pokazala jedino Ana, unuka njegove najstarije sestre koja živi u Kragujevcu. Ostatak je njen.

----------------------------------------------------------------------

Kratka biografija

– Rođen sam u Prištini, a potičem iz stare srpske porodice. Gračanica je samo sedam kilometara odatle, ja sam tamo kršten.Tek sam pošao u školu kad je počeo rat i kada su nas proterali. Nismo se više vraćali tamo, jer je svima koji su se za vreme okupacije iselili to dekretom bilo zabranjeno. Pošto je moj otac pre rata u dva mandata bio predsednik opštine, mada je bio veletrgovac i time se bavio, ne politikom, njega su uhapsili i dve godine je proveo u logoru u Albaniji. Majka i nas sedmoro dece otišli smo u Kosovsku Mitrovicu. Deda po ocu bio je bogati trgovac, ali nisu nam dali da ponesemo ništa sem kofera.

Sva imovina nam je konfiskovana, samo je nasred dvorišta ostao pisaći sto, nije im valjda stao na kamion. Posle toliko godina stigao je u Beograd. To je jedino što imam od dede.

Srećom, preživeli smo jer je majka imala nakit. Skidala je minđuše sa ušiju i prodavala. Kad se tata javio, niko nije verovao da je preživeo. Seo je na voz i sreli smo se kod Raške, pa smo svi skupa krenuli ka Beogradu. Međutim, naš vagon su mitraljirali i otkačili u Kragujevcu, tako da je moja porodica ostala tamo da živi. I ja sam tu završio osnovnu školu i gimnaziju, a onda sa 18 godina otišao u Novi Sad i tamo upisao Primenjenu umetnost, odsek za scenografiju, a nakon toga prešao sam na odsek za tekstil, ne sluteći da će konstruktivna obrada tekstila postati moje glavno zanimanje. Dobijao sam neku apanažu od kuće, ali jedva sam sastavljao kraj s krajem. Zato sam imao samo dva cilja: da ne zavisim od roditelja i da ne izgubim službu.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Rosa Djurdjevic
Postovana Dano, Svaka cast na ovoj divnoj reportazi o nasem izuzetnom modnom kreatoru! Uzivanje je bilo procitati. Da se ne zaborave ovakvi ljudi! Puno uspeha u daljem radu!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.