Kad Francuz zasmejava na srpskom

Šta se dešava kad mladi, zgodni Francuz sretne mladu, zgodnu Srpkinju, pri tome oboje vole muziku, ples i veoma su duhoviti?

U slučaju Arnoa Ambera, pisca i stend-ap komičara, i Jovane Milošević, glumice i džez pevačice – nastane istoimena predstava. U raspevanoj, vedroj ljubavnoj priči „Kad je Francuz sreo Srpkinju”, slikar Pjer Belvil dolazi iz Pariza u Beograd i zaljubljuje se u divan glas i očaravajući osmeh Jovane Jovanović… a sve će se to „uživo” dogoditi 10. oktobra pred novosadskom publikom, uz klavirsku pratnju Aleksandra Ristića, pijaniste rodom iz Niša.

Arno je, inače, već osvojio Beograđane koji su imali prilike da ga vide u komediji „Francuz u Srbiji”… a naročito Beograđanke. Neke od njih su se, doduše, rastužile misleći da je on svoje srce već poklonio dami sa kojom nastupa, ali on kaže da je, iako mnogo voli i ceni Jovanu, u stvarnom životu i dalje slobodan. Glumi, igra salsu i obilazi sva zanimljiva mesta u Beogradu, zbog kojih je i odlučio da ostane ovde.

– Prvi put kad sam putovao Balkanom nameravao sam da se zaustavim samo u Novom Sadu i tu provedem tri dana, a onda sam obišao i Beograd, i ostao ceo mesec. Oduševili su me ljudi u Srbiji, atmosfera, kultura i snažna, dobra energija kakvu pre Beograda nigde nisam uspeo da osetim. Odseo sam u jednom hostelu, i njegovi sjajni domaćini su učinili da zavolim ovu zemlju i ovaj grad, i naučim pomalo i srpski jezik, kojim se, uz engleski, sad obraćam i publici – priča Arno za „Politiku”.

Arno i Jovana, partneri samo na sceni Foto lična arhiva Arnoa Ambera 

Rođen je u istočnoj Francuskoj, odakle se preselio u Pariz i studirao u najboljoj privatnoj glumačkoj školi Cours Florent. Posle je nastupao u pozorištima, često u predstavama koje je sam napisao – skečevima ili komadima za decu, i na francuskoj televiziji. Pre šest godina, prijatelj, stend-ap komičar, zamolio ga je da ga na mesec dana zameni… On je to nerado prihvatio, činilo mu se da će biti prenaporno, ali je produžio angažman na godinu dana, a onda nastavio one man show u sopstvenom aranžmanu naredne tri godine, nastupajući po raznim mestima u Francuskoj. To je postalo njegovo glavno profesionalno opredeljenje.

– Kad sam „otkrio” Beograd i koliko je on različit od svega što sam ranije iskusio, poželeo sam da ovde nastavim sa stend-ap komedijom. Napisao sam komad, pozvao telefonom  „KC Grad”, i oni su prihvatili da tu nastupim. Bilo je ludo. Dva puta sam se po jedan sat obraćao gledaocima za koje nisam znao kako će reagovati na moj humor… I uspeo da ih zasmejem! Pitao sam, naravno, prijatelje iz Beograda šta misle o mom tekstu, šta bi možda trebalo da dodam, šta da preskočim. Uvideo sam da ovdašnja publika brzo „kapira” šale, ali ne voli da se one ponavljaju u drugačijem obliku, za razliku od francuske – objašnjava komičar.

Njegova porodica i dalje živi u Francuskoj, i od početka ga podržava u umetničkoj karijeri, kao pisca, komičara i svetskog putnika.

– Sve dok sam ja zadovoljan onim što radim, i oni su. A ja sam ovde veoma srećan. Dopada mi se Novi Sad, sve je tu tako opušteno, obožavam da provodim vreme na Petrovaradinu. Volim beogradsko „ludilo”, lepotu, snagu i to što me uvek nečim novim iznenadi. A ljudi… ljudi su naprosto divni. Sve to sam, uglavnom, opisao i u predstavi „Kad je Francuz sreo Srpkinju” – kaže Arno.

A. Mijalković