Kad Beker smečuje, a Đoković nabacuje

Nesvakidašnja predstava u Jugoslovenskom dramskom: u glavnoj ulozi Nemac Boris Beker, uz asistenciju Jelene i Novaka Đokovića. Na ulazu masa poznatog sveta, šarenilo toaleta, važnosti VIP gostiju i okupljene mladosti, kasnije se ispostavlja – izabranih studenata. Društvo kao da je birano po visini i lepoti, a onda se razaznaju: košarkaši Miloš Teodosić i Bogdan Bogdanović, odbojkaš Vanja Grbić, teniseri Nenad Zimonjić i Viktor Troicki, tekvondistkinja Milica Mandić, automobilista Dušan Borković... Pa, glumci Dragan Jovanović, Milorad Mandić, Dragan Bjelogrlić...

Masa ne ulazi ni dugo posle zakazanog početka. Na pitanje šta nas ovde čeka, gospođa u redu odgovara na engleskom: predavanje o menadžmentu u sportu... Možda je to bila Džulija Patriša Fini, ambasador Australije u Srbiji, jer kasnije čujemo da je i ona bila, kao i ambasador Nemačke u Srbiji Aksel Ditman. Reči „predavanje” i „menadžment” ne zvuče dovoljno primamljivo da okupe elitnu publiku, koja se još dugo zabavlja međusobnim susretima, dok hostese nude prvi broj besplatnog studentskog časopisa „Original”, a po neko zakači i lopticu sa oznakom Otvorenog prvenstva SAD, na kojem je početkom meseca Novak Đoković osvojio svoju desetu grend slem titulu.

Na lopticama, na žalost, nema Novakovog autograma, ali on upravo, sa suprugom Jelenom, ulazi u masu, bez obezbeđenja i naoružanja. Počinju rukovanja i grljenja pod svetlom bliceva – za uspomenu i dugo sećanje. Mnogi su došli baš zbog ovog dela, ali ih zanima i onaj drugi, posle gašenja svetla u sali. Jelena i Novak najavljuju zvezdu večeri, onog dečaka što je sa 17 godina pobedio na Vimbldonu pre tri decenije, a sada vodi štab najboljeg tenisera i sportiste sveta. Po scenariju preuzetom sa početka NBA utakmica, zaglušujuća muzika prati izlazak Borisa Bekera na scenu.

Ko je planirao da posle desetak minuta nečujno izađe iz sale, počinje da se predomišlja. Za nove ljubitelje tenisa slede iznenađenja, jer onaj rumeni Nemac čije lice na Novakovoj klupi često deluje bezizražajno, vešto otkriva pojedine detalje uzbudljivog životnog puta, ostavljajući da se dosta toga nasluti. Od detinjstva u malom Lajmenu, čijih se 10.000 stanovnika upetostručilo kada je na povratku sa Vimbldona „dočekan kao papa”, do snalaženja u raznim etapama burnog života i današnjeg odnosa sa svoje četvoro dece, od kojih je najmlađi, petogodišnji sin, tek nedavno, gledajući oca u Đokovićevom štabu, prvi put pitao da li njegov tata igra tenis.

Teško da je iko izašao iz sale tokom dva sata uzbudljive monodrame, često prekidane spontanim aplauzima iako se sve odvijalo isključivo na engleskom sa nemačkim naglaskom, a pripremljene slušalice za simultano prevođenje gotovo da niko nije koristio. Stariji ljubitelji tenisa samo su se podsetili koliko je Beker zanimljiv i nesporedan, koliko mu scena leži i koliko je, u suštini, blizak našem mentalitetu. Iz sećanja se vraćao spektakularni meč na „Marakani” 1. oktobra 1987, koji je Boris odigrao pred 10.000 gledalaca sa svojim prijateljem i kasnijim kumom Slobodanom Živojinovićem, najboljim srpskim teniserom pre Novaka Đokovića...

Bio je to pametan potez porodične „Fondacije Đoković”, da u prvi plan isturi legenadarnog tenisera čija je trenerska uloga dočekana sa skepsom, osobito posle neuspeha u Melburnu 2014. Kroz Bekerovu priču o tome koliko mu danas znače Đokovićevi uspesi; kako ga na aerodromu sreću i čestitaju; kako je ponovo dobio svoje mesto u sportu i timu; ovdašnji navijači su mogli da shvate da u tom čoveku i dalje kuca sportsko srce i da ga „pobede kao najjača droga” teraju da u tom partnerstvu da sve od sebe. Današnji i budući sportisti mogli da su da nauče i kako se u vremenu aktivnog takmičenja treba postepeno spremati za drugu vrstu karijere.

I nije tenis bio jedina tema večeri. Ona istinski dramatična ticala se sudbine nesrećnih izbeglica koje upravo s teškim mukama prolaze kroz našu zemlju ka nekoj obećanoj. I Bekerova uloga je bila da podrži akciju Đokovića da se u takvoj situaciji pokaže ljudskost, a iskrenost je potvrđivao podsećanjem da je i njegova majka živela u kampovima, bežeći iz Čehoslovačke posle Drugog svetskog rata. I zaključkom, da smo svi mi deca ili roditelji izbeglica.

Sve više sam ponosan na svoj narod

Kroz veče sa Bekerom i Đokovićima stalno se provlačila priča o stradanju izbeglica i ljudskoj podršci koju zaslužuju. Svoje reči svetu tim povodom, uputio je naš teniser i pre nekoliko dana, posle obilaska izgnanika iz Sirije u beogradskom hotelu „Bristol”, za koji je rekao da ga je potresao više nego bolo šta do sada:

– Svakim danom sam sve više ponosan na svoj narod zbog načina na koji je Srbija reagovala na aktuelnu krizu sa izbeglicama. Srbija je možda jedina pokazala svoje gostoprimstvo i dostojanstveno se nosi sa ovim problemom, možda i zbog svega što smo prošli u poslednjih 30 godina.

Važno je da znamo odakle dolazimo

Govoreći o onome što voli kod Đokovića, Beker je istakao i njegovo predstavljanje srpskog naroda:

– Važno je da znamo odakle dolazimo i gde idemo. Novak je obično ljubazan i fin, ali kada ga publika pritisne iz njega progovara ponosni Srbin koji pamti sve prepreke od detinjstva i zato pobeđuje.