Кад Бекер смечује, а Ђоковић набацује

Несвакидашња представа у Југословенском драмском: у главној улози Немац Борис Бекер, уз асистенцију Јелене и Новака Ђоковића. На улазу маса познатог света, шаренило тоалета, важности ВИП гостију и окупљене младости, касније се испоставља – изабраних студената. Друштво као да је бирано по висини и лепоти, а онда се разазнају: кошаркаши Милош Теодосић и Богдан Богдановић, одбојкаш Вања Грбић, тенисери Ненад Зимоњић и Виктор Троицки, теквондисткиња Милица Мандић, аутомобилиста Душан Борковић... Па, глумци Драган Јовановић, Милорад Мандић, Драган Бјелогрлић...

Маса не улази ни дуго после заказаног почетка. На питање шта нас овде чека, госпођа у реду одговара на енглеском: предавање о менаџменту у спорту... Можда је то била Џулија Патриша Фини, амбасадор Аустралије у Србији, јер касније чујемо да је и она била, као и амбасадор Немачке у Србији Аксел Дитман. Речи „предавање” и „менаџмент” не звуче довољно примамљиво да окупе елитну публику, која се још дуго забавља међусобним сусретима, док хостесе нуде први број бесплатног студентског часописа „Оригинал”, а по неко закачи и лоптицу са ознаком Отвореног првенства САД, на којем је почетком месеца Новак Ђоковић освојио своју десету гренд слем титулу.

На лоптицама, на жалост, нема Новаковог аутограма, али он управо, са супругом Јеленом, улази у масу, без обезбеђења и наоружања. Почињу руковања и грљења под светлом блицева – за успомену и дуго сећање. Многи су дошли баш због овог дела, али их занима и онај други, после гашења светла у сали. Јелена и Новак најављују звезду вечери, оног дечака што је са 17 година победио на Вимблдону пре три деценије, а сада води штаб најбољег тенисера и спортисте света. По сценарију преузетом са почетка НБА утакмица, заглушујућа музика прати излазак Бориса Бекера на сцену.

Ко је планирао да после десетак минута нечујно изађе из сале, почиње да се предомишља. За нове љубитеље тениса следе изненађења, јер онај румени Немац чије лице на Новаковој клупи често делује безизражајно, вешто открива поједине детаље узбудљивог животног пута, остављајући да се доста тога наслути. Од детињства у малом Лајмену, чијих се 10.000 становника упетостручило када је на повратку са Вимблдона „дочекан као папа”, до сналажења у разним етапама бурног живота и данашњег односа са своје четворо деце, од којих је најмлађи, петогодишњи син, тек недавно, гледајући оца у Ђоковићевом штабу, први пут питао да ли његов тата игра тенис.

Тешко да је ико изашао из сале током два сата узбудљиве монодраме, често прекидане спонтаним аплаузима иако се све одвијало искључиво на енглеском са немачким нагласком, а припремљене слушалице за симултано превођење готово да нико није користио. Старији љубитељи тениса само су се подсетили колико је Бекер занимљив и неспоредан, колико му сцена лежи и колико је, у суштини, близак нашем менталитету. Из сећања се враћао спектакуларни меч на „Маракани” 1. октобра 1987, који је Борис одиграо пред 10.000 гледалаца са својим пријатељем и каснијим кумом Слободаном Живојиновићем, најбољим српским тенисером пре Новака Ђоковића...

Био је то паметан потез породичне „Фондације Ђоковић”, да у први план истури легенадарног тенисера чија је тренерска улога дочекана са скепсом, особито после неуспеха у Мелбурну 2014. Кроз Бекерову причу о томе колико му данас значе Ђоковићеви успеси; како га на аеродрому срећу и честитају; како је поново добио своје место у спорту и тиму; овдашњи навијачи су могли да схвате да у том човеку и даље куца спортско срце и да га „победе као најјача дрога” терају да у том партнерству да све од себе. Данашњи и будући спортисти могли да су да науче и како се у времену активног такмичења треба постепено спремати за другу врсту каријере.

И није тенис био једина тема вечери. Она истински драматична тицала се судбине несрећних избеглица које управо с тешким мукама пролазе кроз нашу земљу ка некој обећаној. И Бекерова улога је била да подржи акцију Ђоковића да се у таквој ситуацији покаже људскост, а искреност је потврђивао подсећањем да је и његова мајка живела у камповима, бежећи из Чехословачке после Другог светског рата. И закључком, да смо сви ми деца или родитељи избеглица.

Све више сам поносан на свој народ

Кроз вече са Бекером и Ђоковићима стално се провлачила прича о страдању избеглица и људској подршци коју заслужују. Своје речи свету тим поводом, упутио је наш тенисер и пре неколико дана, после обиласка изгнаника из Сирије у београдском хотелу „Бристол”, за који је рекао да га је потресао више него боло шта до сада:

– Сваким даном сам све више поносан на свој народ због начина на који је Србија реаговала на актуелну кризу са избеглицама. Србија је можда једина показала своје гостопримство и достојанствено се носи са овим проблемом, можда и због свега што смо прошли у последњих 30 година.

Важно је да знамо одакле долазимо

Говорећи о ономе што воли код Ђоковића, Бекер је истакао и његово представљање српског народа:

– Важно је да знамо одакле долазимо и где идемо. Новак је обично љубазан и фин, али када га публика притисне из њега проговара поносни Србин који памти све препреке од детињства и зато побеђује.