Šta sada, srce moje?

Pitanje za razmišljanje: ako danas možete da presadite ljudsko srce, što podrazumeva odstranjivanje postojećeg srca, može li se presaditi srce jedne nacije?

Moj odgovor je – ne.

Bez obzira na tvrdnje jednog broja albanskih istoričara sa akademskim pretenzijama, koje ponavljaju i neki nealbanski pseudostručnjaci, Kosovo će zauvek ostati srce Srbije.

Posle suludih pokušaja patoloških ksenofoba da zatru svaki trag srpskog prisustva – spaljivanjem, pljačkanjem i dizanjem u vazduh manastira, crkava i kuća, skrnavljenjem grobova i svetaca na freskama i ikonama – postaje još upadljivije da albanskih spomenika u pokrajini praktično nema.

Razlika ne može biti očiglednija ni kada je istorija u pitanju.

Kosovo se brižljivo čuva u srpskim molitvama, poeziji, legendama, arhitekturi, slikarstvu, muzici, na grobljima i u samoj zemlji. Baš kao što je nemoguće misliti o prošlosti Srbije bez Kosova, isto je tako nemoguće misliti o budućnosti Srbije bez Kosova.

Oni koji možda misle da mlada generacija nema iluzije po ovom pitanju i da bi se radije okrenula „Evropi” ili nekoj drugoj popularnoj savremenoj temi neka samo uzmu u obzir demonstracije na hiljade beogradskih studenata koji su 18. februara nosili parole sa porukom „Kosovo je srce Srbije!”

(Čuo sam da se za Šumadiju ponekad kaže da je „srce Srbije”, međutim, pokojni Saša Nenadović (1927–2006) osporavao je to sa podsmehom i govorio da je „Šumadija stomak Srbije, gde se stalno razbolevamo”.)

Što se tiče „nacije”, pojedini novinari i političari brkaju ovaj pojam sa „državom” i pozdravljaju prištinsko proglašenje nezavisnosti kao rađanje „193. nacije” sveta – računajući broj članica Ujedinjenih nacija. To bi moglo da prođe kad bi postojale dve vrste Albanaca. Onda bi svaku mogao da predstavlja po jedan crni orao na njihovoj zastavi.

U mom rečniku države mogu da budu suverene. Nacije ne mogu.

Zbrkane, zamuckujuće i protivrečne reakcije na prištinsko proglašenje nezavisnosti, koje su podelile Evropsku uniju, pa čak i Savet bezbednosti UN – pokazuju da je put koji predstoji trnovit, a možda i miniran eksplozivom.

Tu je onda i pitanje troškova. Kosovo je pre 1999. decenijama gutalo najveću pomoć iz saveznih fondova bez vidljivijih rezultata. Posle toga je pokrajina uzela 1,8 milijardi evra samo od EU (da ne pominjem pomoć SAD ili UN), a za to nije imala šta da pokaže osim masovne nezaposlenosti, slabe ekonomske aktivnosti i priličnog duga. Sada Kosovu obećavaju pola milijarde evra tokom sledeće tri godine.

Svet bi isto tako trebalo da ima na umu da Kosovo nije poslednji albanski zahtev. „Velika Albanija” koja uključuje delove „zapadne Makedonije, južne Crne Gore i severne Grčke i dalje je ucrtana u iredentistički barjak. Saša Nenadović je upozoravao još pre 20 godina: „Priznavanje republike bi smirilo neke od njih, ali bi ohrabrilo druge. To bi bilo isto kao da dajete prst osobi koja želi vašu celu ruku.”

A 1999. godine je rekao: „Gotovo kroz celu našu istoriju, od Kosovske bitke naovamo, borili smo se protiv ovog ili onog neprijatelja. To je bila glavna preokupacija nas Srba. Istina, neke ratove smo izgubili, ali smo uvek smatrali sebe pobednicima.” A onda je sarkastičnim tonom dodao: „Ni sada ne može biti drugačije, zar ne?”

Očito da može. Ali, jednom drugom prilikom, takođe sa notom sarkazma, Nenadović je rekao za Srbe: „Uvek postoji izlaz. To je suština našeg nezadrživog napretka, ali i naša trajna nevolja – jer uvek uspevamo da prolongiramo, da odložimo, da preživimo, a i skloni smo, ako ne da prihvatimo, onda da trpimo bilo šta. Gde ima volje ima i nade.”

Danas Srbi mogu da nađu utehu u činjenici da su njihovi preci čuvali dragocene simbole Kosova duže od 500 godina, od dana krvave pobede Otomana, kroz migracije njihovog naroda u 17. i 18. veku, do etničkog čišćenja u oba svetska rata. Daleko od toga da pretpostavljam da će možda biti potrebno još 500 godina da Srbi fizički povrate Kosovo. Pre će biti da istorija Srba podseća da su neki događaji obavijeni velom besmrtnosti. 
Autor je dugogodišnji dopisnik "Njujork tajmsa" sa Balkana