O slo­vi­ma i di­ja­lek­ti­ma

U re­for­mi srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka Ka­ra­džić je imao da re­ši dva ključ­na pi­ta­nja: pi­ta­nje azbu­ke ko­ja će od­go­va­ra­ti fo­net­skom si­ste­mu srp­skog (na­rod­nog) je­zi­ka i pi­ta­nje iz­bo­ra di­ja­le­kat­ske osno­vi­ce za srp­ski knji­žev­ni je­zik.

Svo­ju re­for­mu ći­ri­li­ce Ka­ra­džić je ot­po­čeo pod fo­net­skim na­če­lom „Pi­ši kao što go­vo­riš“ (J.  K. Ade­lung), te­že­ći da pri­me­ni pra­vi­lo po ko­jem će sva­kom gla­su srp­skog je­zi­ka od­go­va­ra­ti po jed­no slo­vo azbu­ke. Azbuč­ni si­stem (al­fa­bet) po me­ri fo­net­skog si­ste­ma srp­skog je­zi­ka bio je još je­dan od Ka­ra­dži­će­vih na­ci­o­nal­nih pri­stu­pa lin­gvi­stič­kim pi­ta­nji­ma. Ti­me je tre­ba­lo da Sr­bi za svoj sve­tov­ni (na­rod­ni) je­zik do­bi­ju sve­tov­nu (na­rod­nu) azbu­ku, a da sta­ra, cr­kve­na azbu­ka bu­de pre­pu­šte­na unu­tar­cr­kve­noj upo­tre­bi. 

U tom smi­slu, osla­nja­ju­ći se na re­form­ske ide­je Sa­ve Mr­ka­lja (1783–1883), Ka­ra­džić je od­ba­cio čak oko 20 su­vi­šnih slo­va, po tra­di­ci­ji upo­tre­blja­va­nih, i sveo uku­pan broj slo­va na 30. On is­ti­če va­žnost lin­gvi­stič­kog kri­te­ri­ja u ovom oda­bi­ru: Po­lja­ci­ma i Ru­si­ma je npr., pi­še on u Srp­skom rječ­ni­ku (1818, XI), slo­vo je­ri po­treb­no, „a mi mje­sto nje­ga ima­mo i“. No, to je mo­ra­lo uklju­či­ti i tra­ga­nje za po­je­di­nim slov­nim re­še­nji­ma, pa je Ka­ra­džić uz po­moć sa­rad­ni­ka sa­či­nio slo­va đ (pre­ma po­sto­je­ćem ć), lj i nj (pre­ma po­sto­je­ćim l i n). Po­red to­ga, pre­u­zeo je po­je­di­na re­še­nja ko­ja ni­su bi­la uobi­ča­je­na u ta­da­šnjem ći­ri­lič­kom pi­smu: slo­va j i dž. Fo­net­sko na­če­lo je pod­ra­zu­me­va­lo i pra­vo­pi­sna re­še­nja ko­ja će u pi­sa­nju, ko­li­ko je to mo­gu­će, uva­ža­va­ti fo­net­ske pro­me­ne, npr.: otac → gen. oca (ne: ot­ca), Sr­bin → prid. srp­ski (ne: srb­ski) itd.

Ka­ra­džić se pla­ni­rao po­za­ba­vi­ti i re­for­mom la­ti­ni­ce. Ta re­for­ma tre­ba­lo je da bu­de pr­ven­stve­no na­me­nje­na Sr­bi­ma ka­to­li­ci­ma, i da bu­de spro­ve­de­na pre­ma istim na­če­li­ma pre­ma ko­jim je re­for­mi­sao ći­ri­li­cu za Sr­be pra­vo­slav­ce. Taj rad će na­sta­vi­ti nje­gov sa­rad­nik Đ. Da­ni­čić (1825–1882).

Iako se Ka­ra­džić na po­čet­ku svo­je re­for­me usred­sre­dio na upo­tre­bu na­rod­nog je­zi­ka u pi­sme­no­sti, bez ob­zi­ra na to o kom di­ja­lek­tu je reč, on ubr­zo shva­ta da se za osno­vi­cu knji­žev­nog je­zi­ka mo­ra iza­bra­ti od­re­đe­ni di­ja­le­kat. Ovo ga je na­gna­lo da se u svo­jim is­tra­ži­va­nji­ma po­drob­ni­je za­in­te­re­su­je za di­ja­lek­te, o če­mu pr­ve po­dat­ke iz­no­si već u svo­joj Pi­sme­ni­ci. Srp­sko go­vor­no pod­ruč­je (ka­sni­je sve če­šće na­zi­va­no što­ka­vi­com) on ov­de de­li na tri di­ja­lek­ta: her­ce­go­vač­ki (Her­ce­go­vi­na, Bo­sna, Cr­na Go­ra, Dal­ma­ci­ja, Sr­bi­ja do Ma­čve, Va­lje­va i Kra­lje­va), srem­ski (Srem, Bač­ka, Ba­nat, obla­sti Be­o­gra­da, Sme­de­re­va, Kra­gu­jev­ca, Re­sa­ve, Po­ža­rev­ca, Cr­ne Re­ke, te Kra­ji­ne do Ti­mo­ka) i sla­von­ski (Sla­vo­ni­ja, Hr­vat­ska, Dal­ma­ci­ja).

Iako je u po­čet­ku is­ti­cao da su mu svi ovi di­ja­lek­ti pod­jed­na­ko dra­gi, vre­me­nom će, ipak, za osno­vi­cu knji­žev­nog je­zi­ka pre­po­ru­či­ti svoj her­ce­go­vač­ki (ije­kav­ski) di­ja­le­kat­ski tip, ka­sni­je na­zi­van i ju­žnim na­reč­jem – u od­no­su na is­toč­no (ekav­sko) i za­pad­no (ikav­sko). U ovom di­ja­lek­tu ogrom­nom ve­ći­nom bi­li su za­stu­plje­ni pra­vo­slav­ni Sr­bi. Po­je­di­ne sit­ni­je iz­me­ne ko­je je po­tom uneo u nor­mu (npr. uvo­đe­nje kon­so­nan­ta h) na­či­nio je ka­ko bi knji­žev­ni je­zik ve­zao za sta­ri­ju srp­sku ba­šti­nu, ali i pri­bli­žio je­zič­kim oso­bi­na­ma ka­to­lič­kih Sr­ba – „na­šoj bra­ći rim­skog za­ko­na“, ka­ko ih je na­zi­vao. Ovaj mo­del knji­žev­nog je­zi­ka bi­će pri­hva­ćen i me­đu Hr­va­ti­ma, iako su oni u svo­joj do­ta­da­šnjoj knji­žev­noj prak­si uglav­nom ko­ri­sti­li svo­je iz­vor­ne idi­o­me iz pri­mor­ske (tzv. ča­ka­vi­ca) i za­gre­bač­ke obla­sti (tzv. kaj­ka­vi­ca). 

Ka­ra­džić na­vo­di či­tav niz ar­gu­me­na­ta za oda­bir upra­vo ovog di­ja­lek­ta za osno­vi­cu srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka, a u jed­nom od njih ka­že da se „naj­či­sti­je i naj­pra­vil­ni­je“ go­vo­ri u Her­ce­go­vi­ni i Bo­sni. On je ve­ro­vao da su ije­kav­ske obla­sti, bu­du­ći uda­lje­ne od ve­ćih grad­skih kul­tur­nih cen­ta­ra iz­lo­že­nih stra­nim kul­tu­ra­ma, naj­bo­lje sa­ču­va­le srp­sku na­ci­o­nal­nu po­seb­nost. U ije­kav­skim obla­sti­ma su, po nje­mu, po­sta­le go­to­vo sve srp­ske na­rod­ne pe­sme i sa­ču­van je zdrav duh srp­skog na­ro­da. U dru­gim pak srp­skim obla­sti­ma, npr. ekav­skim kra­je­vi­ma u Ugar­skoj (Srem, Bač­ka, Ba­nat), sta­nje je, sma­trao je, bi­lo po­sve dru­ga­či­je. Ov­de su se, po nje­mu, pri­pad­ni­ci vi­šeg srp­skog dru­štve­nog slo­ja i in­te­li­gen­ci­ja pod uti­ca­jem tu­đe kul­tu­re od­ro­di­li od svog na­ro­da. Oni su „za­bo­ra­vi­li srp­ski i

mi­sli­ti“, pi­še Ka­ra­džić u jed­nom član­ku iz 1849.¶

*Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du