Madrid bi morao da dozvoli referendum u Kataloniji

 Specijalno za „Politiku”

Barselona – Šta se to dogodilo i kako je došlo do svega ovoga, pitaju se danas mnogi obični ljudi u Španiji u svetlu katalonskog pokreta za otcepljenje od Španije, koji je poslednjih godina sve jači i brojniji. Na mnoga od ovih pitanja odgovor može dati bliža i dalja istorija. Profesor Univerziteta „Pompeu Fabra” u Barseloni istoričar Hoakim Albareda za „Politiku” objašnjava da je „Katalonija imala svoju državnu strukturu do 1714. godine, kada su Burboni došli na vlast i nametnuli svoj sistem vladavine”.

„Katalonska vlada, ukinuta 1714, ponovo je uspostavljena 1931. godine. Nakon frankizma, koji je ovde ozbiljno ugrozio sve vrste ljudskih i nacionalnih sloboda, javio se jedan snažan katalonistički pokret koji je tražio ponovno uspostavljanje Katalonske samostalne vlade i 1978. godine konačno je izglasan Statut o autonomijama.”

Šta se dogodilo poslednjih godina što je učinilo da 11. septembar preraste od nacionalnog praznika, skromno obeležavanog, u dan koji okuplja preko milion ljudi koji zahtevaju nezavisnost?

Konzervativna Narodna stranka je dolaskom na vlast u Španiji, prvo sa Asnarom na čelu (1996–2004), a od 2011. sa Rahojem, svojom centralističkom politikom dovela do toga da Katalonija predloži novi statut, konačno izglasan 2006. godine, kako u Kataloniji, tako i u državnoj skupštini. Međutim, predsednik Rahoj i njegova vlast rešili su da taj statut ukinu i postigli da 2010. godine 30 izglasanih stavki – koje na primer postoje u Statutu Andaluzije kao autonomne zajednice – budu povučene kada je reč o Kataloniji.

Drugi uzrok nezadovoljstvu jeste ekonomska kriza i smanjivanja budžeta na nivou autonomija, što je u Kataloniji imalo drastične posledice, pogotovu s obzirom na činjenicu da je u ovom delu Španije prethodnih godina prihvaćen veliki talas emigranata. Mnogi Katalonci misle da bi se ekonomski mnogo bolje živelo u nezavisnoj državi. I treći razlog jeste osećaj mnogih da je pakt o tome da će Katalonija biti priznata kao nacija u okviru španske države, koji je pokrenut još u poslednjim godinama frankizma a zatim nastavljen u demokratiji, sada prekinut.

Kako procenjujete rezultate izbora u Kataloniji od 27. septembra?

Više od 75 odsto glasača izašlo je na izbore, tako da je ovo rekordan odziv u Kataloniji od vremena povratka demokratije. Rezultat pokazuje da su stanovnici Katalonije i ravnopravno podeljeni: praktično je 50 posto onih koji su za nezavisnu državu, dok je drugih 50 procenata glasača pokazalo da budućnost vide u ujedinjenoj Španiji. Dakle, imamo sliku jasno podeljenog društva, i to sa ekstremno različitom vizijom glavnog pitanja koje se postavlja.

Da li bi Kataloniji nedostajala Španija?

Mislim da bi nam nedostajale mnoge stvari, na mnogim nivoima; pre svega na kulturnom, ekonomskom pa i porodičnom nivou, s obzirom na to da su najbliži preci mnogih Katalonaca emigrirali ovde iz Andaluzije i drugih delova Španije. Ali ne bi nam nedostajala sadašnja politika „Naređujem i vladam”, koju ima zvanična vlast, jasno desničarski orijentisana. Mnogo toga je neizvesno: put tranzicije ka nekoj hipotetičkoj nezavisnoj državi svakako ne bi bio jednostavan, i u tom pogledu treba se manuti romantičarskih govora koji prikazuju nezavisnu Kataloniju kao neku idealizovanu Itaku. Da navedem jedan primer, koji Srbija dobro zna: mehanizmi pristupa Evropskoj uniji veoma su komplikovani i ne verujem da bi se učinio izuzetak u našem slučaju. Katalonski predsednik Artur Mas pojednostavljeno prikazuje stvari i narod mu veruje. To je neodgovorno. Ali politika madridske vlasti, s druge strane, nije ostavila prostor nikakvom dijalogu koji bi mogao pronaći alternativu.

A koja bi alternativa mogla postojati?

Postojale bi razne mogućnosti kada bi političari bili racionalni. Konfederalizam, a možda i federalizam, iako je ovaj drugi model generalno izgubio prestiž. Isto tako, mogao bi se izglasati i novi ustav, koji priznaje i garantuje određene zahteve Katalonaca, kako bi sami Katalonci racionalnije i sa manje pesimizma sagledali političku i društveno-ekonomsku budućnost u okviru zajedničke zemlje.

Šta biste vi kao istoričar predložili?

Zašto u Kataloniji ne može da se dogodi ono što se dogodilo u Škotskoj? Jedan pošten referendum o nezavisnosti, čiji bi rezultat svako morao da prihvati i ispoštuje.

Postoji li paralela sa Kosovom?

Poređenje sa Kosovom nije na mestu jer je proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. izvršeno pod nadzorom SAD i Evropske unije, a prethodili su mu ratni sukobi, čiji je rezultat bio i oko 200.000 raseljenih Srba. Ostali pokreti nezavisnosti  u Evropi odigrani su kao posledica raspada Sovjetskog Saveza. Katalonski independentizam je izrazito miroljubivog duha, a nailazi na sistematsko odbijanje zvanične politike centralne vlasti u Madridu. Ipak, jednu zajedničku stvar imaju Kosovo i Katalonija: španska zvanična vlast nije spremna da prihvati nezavisnost ni jednih ni drugih.