Šamar umesto poljupca

Nasilje u porodici je tema o kojoj se sve više govori u našoj javnosti. Više nije tabu javno pričati o tome da ste bili žrtva nečijeg nasilničkog ponašanja. Upravo sa namerom da ukaže na ovaj značajan društveni problem, nedavno je u Izvršnom veću AP Vojvodina predstavljena knjiga Mirjane Tejić „Pravna regulativa o nasilju u porodici u Srbiji i međunarodni standardi”. Prema rečima Mirjane Tejić, reč je o sveobuhvatnoj analizi domaće regulative, i njene (ne)usklađenosti sa međunarodnim standardima.

Knjiga sadrži detaljan pregled zakonodavstva, od ustavnih odredbi o rodnoj ravnopravnosti i načelu nediskriminacije do zakonskih normi protiv nasilja u porodici. Autorka ističe da je nasilje u porodici krivično delo, i goni se po službenoj dužnosti, ali su zakonske kazne za počinioce smanjene. Takođe, centri za socijalni rad, iako ovlašćeni da pokrenu postupak u ime žrtve, izbegavaju to da čine, jer, u slučaju da izgube spor, snose sve troškove postupka. Žrtve se retko odlučuju da traže izricanje ovih mera, a većina nema ni potrebna finansijska sredstva.

Poseban problem, prema rečima Mirjane Tejić, predstavlja dokazivanje psihičkog nasilja. Značajna novina jeste postojanje posebne zaštite maloletnih žrtava i svedoka nasilja u porodici, usmerena na sprečavanje sekundarne viktimizacije tokom postupka. Međutim, ostaje još dosta da se učini u oblasti starateljstva i razvoda braka, ali i obeštećenja žrtve (naknade materijalne i nematerijalne štete pretrpljene usled nasilja u porodici – na čemu insistiraju svi međunarodni standardi). Propusti se ogledaju i u nepostojanju organizovane besplatne pravne pomoći žrtvama nasilja u porodici i partnerskim vezama, nesprovođenju redovnih javnih informativnih kampanja o nasilju u porodici, nedovoljnoj finansijskoj podršci ženskih grupa koje pružaju pomoć i zaštitu žrtvama nasilja, objašnjava Mirjana Tejić. Takođe, još nema sistematske obuke profesionalaca koji rade u relevantnim službama, niti se sprovode sveobuhvatna istraživanja u ovoj oblasti finansirana od države. Prema rečima autorke, najveći procenat žrtava nasilja su žene, dok su počinioci uglavnom sadašnji ili bivši bračni ili vanbračni partneri. Žene trpe kombinovane oblike porodičnog/partnerskog nasilja, koje se najčešće javlja kao sinteza dva ili čak tri oblika istovremeno (psihičkog, fizičkog i seksualnog nasilja).

Mirjana Tejić predlaže i kako da se društvo izbori sa ovim problemom. Prema njenim rečima, neophodno je da se uvedu obavezni protokoli postupanja u svim institucijama koje se bave problemom nasilja u porodici, koji bi omogućili da policija, zdravstvene i socijalne službe slede istu proceduru, a žrtvama nasilja obezbedi besplatna i dostupna pravna, medicinska i psihološka pomoć. U cilju generalne prevencije, preporučuje pooštravanje propisanih kazni za učinioce krivičnog dela nasilja u porodici, ali i kažnjavanje uznemiravanja, proganjanja i uhođenja žrtava nasilja u porodici.

Kako naglašava autorka, neophodno je omogućiti krivično gonjenje počinilaca nasilja, čak i bez žrtvinog svedočenja, kao i redovan monitoring primene postojećih zakona i preispitivanje efikasnosti preduzetih mera na suzbijanju i prevenciji nasilja u porodici.