Uljuljkanost izvezenim ratom

Treba biti pošten pa reći: ceo svet šokiran je napadom u Parizu i žali za njegovim žrtvama mnogo više nego za onima u Bejrutu, Nigeriji, Jemenu, Siriji, Iraku, Avganistanu – najpre zbog toga što je napad u Parizu odneo živote na mestu na kom nije trebalo da ih odnese. Kad kažem nije trebalo, onda pre svega mislim na strategiju prema kojoj je Evropa „izvezla” ratne sukobe izvan svojih granica posle Drugog svetskog rata. Nikada niko nije verovao u razne univerzalne deklaracije o poštovanju ljudskih prava, „večni mir” – ili slično. Društveno-ekonomsko ustrojstvo velikih sila ostalo je nepromenjeno u odnosu na ono koje je dovelo do oba svetska rata. Otuda je bilo suludo očekivati da će se raskrstiti sa ratovima i međunacionalnim sukobima. Samo su, umesto na tlu Evrope, bitke između velikih sila nastavljene na „neutralnoj teritoriji”. One nikada nisu prestale, samo su jenjavale i rasplamsavale se, naizmenično.

Međutim, ujedinjene velike sile suočile su se s neočekivanim raspletom događaja. Umesto da nastave sa neokolonijalnim aktivnostima služeći se „drugim sredstvima”, podržavajući i naoružavajući pritom razne grupacije po „neutralnom” bojištu bez bojazni da bi išta moglo krenuti naopako, izvezena roba u vidu rata vratitila se na „domaće tržište” kao bumerang. Ta je komodifikovana tempirana bomba ubijala najpre izvan Evrope a onda je počela ubijati i unutar njenih granica. U oba slučaja žrtve su bili nedužni ljudi.

Ponavljam, ne mislim da je čudno to što reagujemo na napade u Parizu, Ankari ili Madridu, dok smo na Boko Haram, Palestinu, Bejrut, masakre po Jemenu, Avganistanu, Iraku i Siriji gotovo pa „navikli”. Nije to samo zato što se ovde radi o Evropi, a u drugim slučajevima ne. Slično kao danas na dešavanja izvan Evrope, ta ista Evropa bila je manje-više ignorantna i na rat u Bosni. Danas smo, štaviše, svedoci još jednog rata unutar evropskih granica koji se zbiva u Ukrajini, koji nije više ni vest. Ako bi kojim nesrećnim slučajem bombaški napadi počeli da se dešavaju učestalije u Parizu ili Berlinu, Briselu ili Rimu – teorijski, nakon nekog vremena ni oni više ne bi bili vest jer bi se svaki novi napad očekivao i ništa nas ne bi čudilo. Začkoljica je u tome što bi takav splet dešavanja doveo do novog svetskog rata jer bi glavni politički subjekti na globalnom planu bili direktno pogođeni sopstvenom ignorancijom spram mračnog ali neotuđivog dela sistema čije su posledice oduvek proizvodile ratove, a činiće to i u budućnosti.

Imperijalna trvenja između velikih sila dovela su dakle do stradanja najvećih razmera u istoriji čovečanstva. Devetnaesti vek je bio, kako ga se često naziva u međunarodnim odnosima, vek „uljuljkanosti mirom", nakon čega su kontradikcije inherentne kapitalizmu isplivale na površinu 1914. godine. Period nakon Drugog svetskog rata mogao bi se tako nazvati erom „uljuljkanosti” – izvezenim nus-pojavama kapitalizma, nakon čega je u seriji napada na tlu Evrope ponovo globalni poredak počeo s manifestacijama sopstvenih nus-pojava i na mestima na kojima „ne bi trebalo”.

Gde je onda rešenje? Ovo jeste još jedna u nizu „silaznih etapa" u globalnoj ekonomiji. Ovo jeste još jedna u nizu era političkih kriza koje nastupaju kao posledica tih silaznih etapa. Ipak, za razliku od nekih prethodnih, na ovu krizu nije moguće odgovoriti nekakvim setom mera, jer su joj posledice, ali i koloseci uzročnosti rasejani po čitavom globalizovanom svetu. Možda je ovo trenutak kad postaje jasno da reformistički put poznatiji pod parolom „promenimo stvari da bi stvari ostale iste" više ne nudi prihvatljiva rešenja. Možda je ovo trenutak u kom će nedužni ljudi u svakom ćošku sveta jednostavno, odbiti da budu kolateralna šteta eksport-import ratnih transakcija. Nadajmo se da jeste.

*Politikolog