Уљуљканост извезеним ратом

Треба бити поштен па рећи: цео свет шокиран је нападом у Паризу и жали за његовим жртвама много више него за онима у Бејруту, Нигерији, Јемену, Сирији, Ираку, Авганистану – најпре због тога што је напад у Паризу однео животе на месту на ком није требало да их однесе. Кад кажем није требало, онда пре свега мислим на стратегију према којој је Европа „извезла” ратне сукобе изван својих граница после Другог светског рата. Никада нико није веровао у разне универзалне декларације о поштовању људских права, „вечни мир” – или слично. Друштвено-економско устројство великих сила остало је непромењено у односу на оно које је довело до оба светска рата. Отуда је било сулудо очекивати да ће се раскрстити са ратовима и међунационалним сукобима. Само су, уместо на тлу Европе, битке између великих сила настављене на „неутралној територији”. Оне никада нису престале, само су јењавале и распламсавале се, наизменично.

Међутим, уједињене велике силе суочиле су се с неочекиваним расплетом догађаја. Уместо да наставе са неоколонијалним активностима служећи се „другим средствима”, подржавајући и наоружавајући притом разне групације по „неутралном” бојишту без бојазни да би ишта могло кренути наопако, извезена роба у виду рата вратитила се на „домаће тржиште” као бумеранг. Та је комодификована темпирана бомба убијала најпре изван Европе а онда је почела убијати и унутар њених граница. У оба случаја жртве су били недужни људи.

Понављам, не мислим да је чудно то што реагујемо на нападе у Паризу, Анкари или Мадриду, док смо на Боко Харам, Палестину, Бејрут, масакре по Јемену, Авганистану, Ираку и Сирији готово па „навикли”. Није то само зато што се овде ради о Европи, а у другим случајевима не. Слично као данас на дешавања изван Европе, та иста Европа била је мање-више игнорантна и на рат у Босни. Данас смо, штавише, сведоци још једног рата унутар европских граница који се збива у Украјини, који није више ни вест. Ако би којим несрећним случајем бомбашки напади почели да се дешавају учесталије у Паризу или Берлину, Бриселу или Риму – теоријски, након неког времена ни они више не би били вест јер би се сваки нови напад очекивао и ништа нас не би чудило. Зачкољица је у томе што би такав сплет дешавања довео до новог светског рата јер би главни политички субјекти на глобалном плану били директно погођени сопственом игноранцијом спрам мрачног али неотуђивог дела система чије су последице одувек производиле ратове, а чиниће то и у будућности.

Империјална трвења између великих сила довела су дакле до страдања највећих размера у историји човечанства. Деветнаести век је био, како га се често назива у међународним односима, век „уљуљканости миром", након чега су контрадикције инхерентне капитализму испливале на површину 1914. године. Период након Другог светског рата могао би се тако назвати ером „уљуљканости” – извезеним нус-појавама капитализма, након чега је у серији напада на тлу Европе поново глобални поредак почео с манифестацијама сопствених нус-појава и на местима на којима „не би требало”.

Где је онда решење? Ово јесте још једна у низу „силазних етапа" у глобалној економији. Ово јесте још једна у низу ера политичких криза које наступају као последица тих силазних етапа. Ипак, за разлику од неких претходних, на ову кризу није могуће одговорити некаквим сетом мера, јер су јој последице, али и колосеци узрочности расејани по читавом глобализованом свету. Можда је ово тренутак кад постаје јасно да реформистички пут познатији под паролом „променимо ствари да би ствари остале исте" више не нуди прихватљива решења. Можда је ово тренутак у ком ће недужни људи у сваком ћошку света једноставно, одбити да буду колатерална штета експорт-импорт ратних трансакција. Надајмо се да јесте.

*Политиколог