Stevan Koruga i selo Mišićevo stasavali zajedno

Subotica – Selo Mišićevo, u južnom predgrađu Subotice, protekle sedmice obeležilo je 90 godina postojanja. Retko se događa da neko mesto još ima žive savremenike iz vremena kada je nastalo selo, a devedesetogodišnji Stevan Koruga rastao je i stasavao zajedno sa jednim od najmlađih naselja dobrovoljaca iz Prvog svetskog rata.

Povodom jubileja mesta, Pero Šunjka predsednik Skupštine Mesne zajednice ugostio je zvanice, a na maloj svečanosti Stevanu Korugi, kao najstarijem meštaninu, uručio i svečanu povelju.

– Mene su u Mišićevo doneli kao bebu od tri meseca. Roditelji, poreklom iz sela Sadikovca u Lici zajedno sa grupom sunarodnika 1922. godine stigli su u Banat. Tamo su proveli tri godine, ali im nikako nije prijala nova sredina. Zbog toga su 1925. godine odlučili da pređu ovamo, na sever Bačke na prostor koji je tada bio samo pašnjak – priča za „Politiku” vremešni svedok istorije.

Njegove godine i dobro pamćenje čine ga hroničarem sela i Koruga prepričava kako je Mišićevo stvorilo stotinak porodica iz Bosne, Hercegovine, Like, nekoliko familija iz Crne Gore, a među njima bila je i jedna porodica ovdašnjih Bunjevaca, ali i oni su, očigledno, bili potomci ratnika upravo kao i doseljenici jer su se prezivali Hadnađ, po oficirskom činu.

– Pošto su svi bili borci iz Prvog svetskog rata, a mnogi i bili u Mišićevoj vojsci, lako su se dogovorili da selo po vojskovođi dobije ime – priča Koruga. Iz priče starijih pamti da je selo ustrojeno nakon što je državni inženjer podelio zemlju na 120 placeva koji su numerisani. – Svaka parcela dobila je redni broj, i izvlačene su cedulje sa brojevima, ko je koji broj dobio išao je na tu parcelu. Borci iz rata imali su pravo na osam jutara zemlje, a ko je imao muške dece imao je pravo na još tri jutra. Među nama je bilo i optanata, srpskih porodica iz Mađarske koje su prešle nakon što je povučena granična linija. Oni su imali pravo na šest jutara – prepričava Koruga kako je po tadašnjim merilima stvoreno selo.

Ovom malom tek stvorenom zajednicom upravljao je knez sela a prvi knez Božo Šunjka „bio je najugledniji među Bosancima, a zavođenju reda nije odmoglo ni to što je bio fizički jak”, objašnjava Koruga.

Planinski predeli zamenjeni su ravnicom, a puška motikom i prvih godina nije bilo lako prilagoditi se novim okolnostima. Koruga priča kako su seljani sami formirali neku vrstu zadruge, koja je gazdovala pašnjakom, a svako jutro seoski čoban je sva goveda iz sela isterivao tamo na ispašu. To je funkcionisalo skoro do pred Drugi svetski rat, kada su prevladali neki pojedinačni interesi pa je pašnjak razdeljen. Novi rat doneo je nove podele. Stevan Koruga živo se seća i izbijanja Drugog svetskog rata, kada je sa ulaskom mađarske fašističke vojske svi naseljeni nakon 1918. godine odvedeni u logore. Njegova čitava porodica, majka, otac, i troje od ukupno četvoro braće i dve sestre svi su dospeli u Šarvar. – Najmlađeg brata iz logora je izvukla Srpska crkva, a brat i ja smo otišli u „munkaše”, kako su se po mađarskom zvali oni upućeni na rad. – U logor sam ušao sa 72 kilograma, a izašao sa 54, pamti naš sagovornik. I u zlom vremenu ima lepih sećanja, pa izdvaja ime Laze Bešlića, veleposednika koji je imao 500 jutara u Mišićevu i susednim atarima. Kada bi dobio dozvolu od vlasti, posećivao je svoje sumeštane u logoru i donosio im ponešto od hrane. Bio je to otac Ane Bešlić, potonje značajne jugoslovenske vajarke.

Nakon rata, porodica Koruga vratila se u praznu kuću, život je trebalo početi iznova. Stigli su i novi kolonisti, koji su ove prethodne, zbog toga što su bili za kralja, gledali pomalo podozrivo. – Naravno, nestalo je to rivalstvo, stariji su izumrli, a mlađi otišli za poslom. Ako me pitaš kada je bilo najbolje, odgovor je nikad, jer je to uvek bila borba sa siromaštvom, za opstanak i da se prehranimo – kaže Koruga, koji je svoj radni vek proveo u poljoprivrednom dobru „Ravnica” iz susednog Bajmoka.