(Ne)konstruktivno balansiranje

Vučićeva poseta Kini pruža pogodnu priliku da se još jednom oda priznanje srpskom državnom vrhu za vešto balansiranje među velikim silama. No, to ima smisao koji prevazilazi političku propagandu samo ako je stavljeno u realan kontekst. Srbija u mnogim sferama, od demografije, preko ekonomije do odbrambenih potencijala – bukvalno, a ne tek metaforično – iz dana u dan trune. Otuda za nas balansiranje ima smisla kako bismo dočekali realnu priliku da uz pomoć saradnje sa nekim centrima moći od globalnog značaja počnemo da se revitalizujemo, odnosno da izbegnemo da nas neka druga sila ozbiljno ugrozi zato što smo prerano pokušali da idemo u tom pravcu. U protivnom, ako balansiranje doživljavamo kao ideološki postulat, a ne tek strateški metod, loše nam se piše.

Tako bi bilo i da živimo u nekim mirnijim vremenima. Tim pre je tako kada u pogledu višeslojne i policentrične napetosti svetski odnosi sve više podsećaju na stanje u deceniji pred Prvi svetski rat. U takvim okolnostima, pogotovo kada se radi o naciji kao što je naša, koju bi mnogi želeli da i dalje čereče, valja se setiti misli velikog srpskog državnika pomenutog burnog perioda. Radi se o Milovanu Milovanoviću (1863–1912) i njegovima rečima: „Treba uvek imati suv barut i naoštren mač, dve stvari koje ni jedna garancija ne može zameniti.” Naravno, i koliko-toliko zdravu ekonomiju bez koje je sve drugo nepostojano.

Sa vodećim zapadnim središtima moći probali smo svašta – od izigravanja „lude Naste” do najprizemnijeg dodvoravanja – kako bi nam pomogli da stanemo na noge. Ali ništa nismo dobili. A i kako bismo kada se radi o onima koji su nam ranije prebijali noge, a i dalje štošta priželjkuju da nam otmu? Šansa nam je jedino da ojačamo svoje vojne potencijale i dođemo do investicija i drugih za privredu spasonosnih aranžmana, na nekim drugim stranama. A one mogu da budu jedino ruska i kineska!

Tako smo stigli do vrlo realnih, a velikih predloga koji su Srbiji, asimetrično od odbrambene do ekonomske oblasti, ponuđeni od strane Moskve i Pekinga. Pri tome se od nas ne traži da se okrenemo protiv Zapada, to jest da odustanemo od politike balansiranja. Druga strana medalje je što su Vašington, Brisel i Berlin spremni da tolerišu naše balansiranje samo dok je ono dugoročno sterilno, to jest dok vodi našem faznom truljenju, umesto jačanju. Za one koji su u cilju razbijanja srpskog faktora i njegove postmoderne okupacije tokom devedesetih godina prošlog veka na nas izvršili seriju agresija, mi smo podoban partner samo ako smo na kolenima. Činimo li bilo šta da se konsolidujemo – a pogotovo ako u tom pravcu delujemo u saradnji sa silama koje anglosaksonske, nemačke i njima podređene EU elite smatraju konkurentskim – ponovo postajemo negativci.

Stvari tako stoje – sve drugo su iluzije. A to što iz redova pomenutog zapadnog tabora naše lidere neko tapše po ramenu i hvali zato što su kooperativni, za nas, van konteksta kupovine vremena, ništa dobro ne znači. A za kupovinu vremena već je kasno. Stoga se nadam da će se predsednik srpske vlade iz Kine vratiti s konkretnim aranžmanima, to jest da će Srbija uskoro krenuti putem produktivno, a ne tek deklarativno, mnogo intenzivnije saradnje sa Rusijom. Onda neka i Stoltenberg dolazi u Beograd, makar slušali i njegove otužne, tek malo prežvakane racionalizacije agresije na Srbiju, kojima smo takođe bombardovani pre petnaestak godina. Tada bi i balansiranje, po principu red Rusa, Kineza i NATO eksponenata, ponovo imalo smisla. Bez toga, ono je istrošeno!

Sada je na potezu oficijelni Beograd. Ako zaista misli o nacionalnim interesima, mora da preuzme rizik – makar i isprovocirao otvoreno neprijateljstvo onih za koje je samo slaba Srbija dobra Srbija – i modifikuje naše balansiranje u produktivnom smeru. Štaviše, verujem da nam naši lažni zapadni prijatelji ni tada neće postati veći problem nego što su sada jer im, u situaciji kada se njihova globalna hegemonistička pozicija urušava, ne odgovara da nas potpuno gurnu na neku drugu stranu.

Politički analitičar