(Не)конструктивно балансирање

Вучићева посета Кини пружа погодну прилику да се још једном ода признање српском државном врху за вешто балансирање међу великим силама. Но, то има смисао који превазилази политичку пропаганду само ако је стављено у реалан контекст. Србија у многим сферама, од демографије, преко економије до одбрамбених потенцијала – буквално, а не тек метафорично – из дана у дан труне. Отуда за нас балансирање има смисла како бисмо дочекали реалну прилику да уз помоћ сарадње са неким центрима моћи од глобалног значаја почнемо да се ревитализујемо, односно да избегнемо да нас нека друга сила озбиљно угрози зато што смо прерано покушали да идемо у том правцу. У противном, ако балансирање доживљавамо као идеолошки постулат, а не тек стратешки метод, лоше нам се пише.

Тако би било и да живимо у неким мирнијим временима. Тим пре је тако када у погледу вишеслојне и полицентричне напетости светски односи све више подсећају на стање у деценији пред Први светски рат. У таквим околностима, поготово када се ради о нацији као што је наша, коју би многи желели да и даље черече, ваља се сетити мисли великог српског државника поменутог бурног периода. Ради се о Миловану Миловановићу (1863–1912) и његовима речима: „Треба увек имати сув барут и наоштрен мач, две ствари које ни једна гаранција не може заменити.” Наравно, и колико-толико здраву економију без које је све друго непостојано.

Са водећим западним средиштима моћи пробали смо свашта – од изигравања „луде Насте” до најприземнијег додворавања – како би нам помогли да станемо на ноге. Али ништа нисмо добили. А и како бисмо када се ради о онима који су нам раније пребијали ноге, а и даље штошта прижељкују да нам отму? Шанса нам је једино да ојачамо своје војне потенцијале и дођемо до инвестиција и других за привреду спасоносних аранжмана, на неким другим странама. А оне могу да буду једино руска и кинеска!

Тако смо стигли до врло реалних, а великих предлога који су Србији, асиметрично од одбрамбене до економске области, понуђени од стране Москве и Пекинга. При томе се од нас не тражи да се окренемо против Запада, то јест да одустанемо од политике балансирања. Друга страна медаље је што су Вашингтон, Брисел и Берлин спремни да толеришу наше балансирање само док је оно дугорочно стерилно, то јест док води нашем фазном труљењу, уместо јачању. За оне који су у циљу разбијања српског фактора и његове постмодерне окупације током деведесетих година прошлог века на нас извршили серију агресија, ми смо подобан партнер само ако смо на коленима. Чинимо ли било шта да се консолидујемо – а поготово ако у том правцу делујемо у сарадњи са силама које англосаксонске, немачке и њима подређене ЕУ елите сматрају конкурентским – поново постајемо негативци.

Ствари тако стоје – све друго су илузије. А то што из редова поменутог западног табора наше лидере неко тапше по рамену и хвали зато што су кооперативни, за нас, ван контекста куповине времена, ништа добро не значи. А за куповину времена већ је касно. Стога се надам да ће се председник српске владе из Кине вратити с конкретним аранжманима, то јест да ће Србија ускоро кренути путем продуктивно, а не тек декларативно, много интензивније сарадње са Русијом. Онда нека и Столтенберг долази у Београд, макар слушали и његове отужне, тек мало прежвакане рационализације агресије на Србију, којима смо такође бомбардовани пре петнаестак година. Тада би и балансирање, по принципу ред Руса, Кинеза и НАТО експонената, поново имало смисла. Без тога, оно је истрошено!

Сада је на потезу официјелни Београд. Ако заиста мисли о националним интересима, мора да преузме ризик – макар и испровоцирао отворено непријатељство оних за које је само слаба Србија добра Србија – и модификује наше балансирање у продуктивном смеру. Штавише, верујем да нам наши лажни западни пријатељи ни тада неће постати већи проблем него што су сада јер им, у ситуацији када се њихова глобална хегемонистичка позиција урушава, не одговара да нас потпуно гурну на неку другу страну.

Политички аналитичар