Poltroni oko nas

Niko se nije tako beskopromisno, duhovito i smelo razračunavao sa srpskim mediokritetstvom, idolopoklonstvom i poltronizmom kao Branislav Nušić - u gotovo svim svojim komedijama a pogotovu u „Gospođi ministarki“, „Sumnjivom licu“i „Narodnom poslaniku“.

Na sebi svojstven način, bio je hroničar naših naravi i britka savest vremena koje su obeležavali šestojanuarska diktatura, storniranje parlamantarne demokratije i krhka zajednica južnoslovenske braće pod okriljem labave monarhije. Kakav moralni integritet, koliku odvažnost i smelost je imao čuveni komediograf! U odnosu na njega – šta smo mi danas? Smemo li da zucnemo? Imamo li hrabrosti da beknemo?

Zbog čega su, kao pod komandu, u dvadeset prvom veku predstavnici kulturne i društvene elite zamukli? A u poslednje dve – tri godine pogotovu... Odakle toliki strah? Jesmo li stvarno toliko skloni servilnosti?

Koreni srpskog polotronizma pušteni su odavno. Posle apostrofiranog Nušićevog doba – zapljusnula nas je era komunizma ili, bolje rečeno, totalirizma u kojem poltroni doživljavaju procvat. Da bi efikasnije držali mase pod jarmom jednoumlja, u miksu s permanentnim strahom, verbalnim deliktom i represijom nad drugačijim mišljenjem – komunisti su pospešivali kult poltronizma.

Razlog je bio jednostavan. Zahvaljujući njemu – lakše i uspešnije su vladali. U poluvekovnom periodu Brozove vladavine razvijana je doktrina poltronizma u sprezi s paralelnom edukacijom na desetina hiljada „vojnika partije“ po modelu Kominterne - da denunciraju, špijuniraju, da sarađuju s Udbom, da budu oči i uši komunističkog režima. I dok su se poltroni baškarili po kabinetima, diplomatskim magacinima, lovištima visoke divljači zatvorenog tipa, po elitnim sindikalnim odmaralištima i u lumuzinama – oni koji nisu bili ideološki podobni i iskazivali prezir prema poltronizmu, dobijali su karte za Goli otok i druge kazamate. Mnogi - karte u jednom pravcu.

Trenirani decenijama da i kad drugačije misle klimaju glavama – Srbi su se krajem osamdesetih godina prošlog veka obreli u društvu koje je po horizontali i vertikali bilo zaglavljeno u središte raspleta krvave jugoslovenske drame. Centralni komitet na čijem prestolu je bespogovorno sedeo Slobodan Milošević sa više od 70 odsto podrške glasačkog tela - bio je zadužen da tumači sadašnjost, ali i turbulentnu budućnost Srba, kako u Srbiji, tako i na celom Balkanu. Kuda nas je odvela jedna takva politika – svi smo svedoci. Istini za volju, sa otklonom od 15-20 godina - mesto i uloga Slobodana Miloševića u tragičnoj sudbini srpskog naroda devedesetih godina prošlog veka – još ni izdalaka nije istražena. Uprkos strašnom bilansu njegove vladavine - usuđujem se da naslutim, da bi ga nepristrasna istorijska distanca mogla svrstati u one srpske vođe kojima se ne može osporiti odanost srpskoj naciji i nastojanje da se sačuva suverenitet srpskog naroda. Vidovdan 2001. godine, kad ga je dosovska demokratska vlast, uz kršenje Ustava, kao džak tikava isporučila međunarodnoj zajednici, ili bolje rečeno haškim dželatima, kao i njegova lična drama s tragičnim završetkom u sheveningenskoj tamnici – samo pojačavaju taj utisak. Ali dok je Milošević bio na vlasti, poltronizam je bio veći nego što je i danas.

Ni kratka vladavina Zorana Đinđića, i nešto duža, Vojislava Koštunice – nije nas ratosiljala poltronske pošasti. Novi lideri, čim su im izbledele modrice od pendreka na slabinama i čim su osetili neminovne lagodnosti vlasti i moći – postali su prijemčivi objekti poltronizma, dodvoravanja i mediokritetstva svake vrste. U mnogo manjem opsegu nego što je to bio slučaj sa Borisom Tadićem – kome su ulizice, ekonomsko-finansijski genijalci, marketinški gurui, falš saborci i lažni politički prijatelji došli glave.

A danas? Gde su poltroni danas? Rekao bih – svuda. Dovoljno je ovlaš baciti pogled na medijske i javne nastupe partijskih drugova i ministara iz monoklonske vladajuće koalicije. I najprizemniji čovek, makar za trenutak, morao bi pomisliti da je bog. Verujem da sadašnjem premijeru smeta ogromno poltronstvo kojem je besomučno izložen. Daleko bilo da ga žalim – ali verujem da mu nije lako. Njegova partokratija se prosto utrkuje ko će biti originalniji, uverljiviji, lucidniji i agresivniji u poltronistvu. Pitam se, zbog čega ne udari šakom o sto?

Degutantno citiranje, neizbežno apostrofiranje i obavezno navođenje „da će premijer najbolje znati“, makar da se radi o bilo čemu... da će „on umeti da donese najbolju odluku“, slavljenje i veličanje mudrosti, marljivosti, lika i dela najmoćnijeg srpskog političara - vraća nas u vreme poltronizma, licemerja i jednoumlja.

Glumac, reditelj i scenarista