Dirigent u belom odelu

Pre dve večeri, prvi put u karijeri, Goran Bregović svirao je sa svojim "Orkestrom za svadbe i sahrane" na Dragačevskom saboru trubača. Samo nekoliko dana pre ovog nastupa, za "Politiku" rekao nam je: "Moji muzičari sanjaju o nastupu u Guči". Pričao nam je i da su Guča i narodnjaci jedino što imamo da ponudimo svetu jer, kako je rekao, to smo mi! "Mala smo mi kultura. Guča i narodnjaci su jedino autentično i tu je najbolja zabava. Nekoliko ciganskih orkestara jedini su naš ’proizvod’ za koji postoji interesovanje u svetu". 

Ovaj pedesetsedmogodišnji muzičar, idejni tvorac "Bijelog dugmeta", već godinama sa svojim orkestrom "hara" po najvećim svetskim metropolama. Oni koji ga nazivaju lopovom i kompilatorom ispričaće vam priču o Džoniju Štuliću. Legendarni frontmen grupe "Azra" jednom prilikom je rekao: "San mi je da u belom odelu izađem na binu, a da iza sebe imam orkestar kojim ću dirigovati i povremeno prebirati po gitari". Štulićev san ostvario je Goran Bregović u belom odelu sa "Orkestrom za svadbe i sahrane". "Nisam znao da je Džoni imao te namere. Ja na pozornici ličim samo na mog modnog idola Feata Sejdića", tako se Bregović branio od napada da je pokrao Štulića.

A, kako je sve počelo… Kada je epopeja zvana "Bijelo dugme" završena, započela je jedna druga. Više od deset godina posle raspada "Dugmeta" Bregović svoju "novu" muziku nije izvodio uživo. I tako je bilo sve do 1994. godine. A onda je rešio da napravi bend od deset trubača, hor od 50 pevača i simfonijski orkestar. Kada su ga prvi put upitali ko sa njim nastupa, Bregović je odgovorio: "Moj orkestar se zove ’Wedding and Funeral Band’. Dakle, orkestar koji svira na svadbama i sahranama. Ali, pošto nam niko ne nudi da sviramo na svadbama i sahranama, sviramo na trgovima, džez festivalima, u prestižnim dvoranama…" Šalio se, izjavivši jednom da svadbe mogu da sviraju za upola cene. Za "zvanične" sahrane i to kada umre "neko bitan" svirali bi "Lenjinov marš", međutim kada je u pitanju neka ne toliko važna osoba izveli bi "Nizamski rastanak".

Umesto na svadbama i sahranama počeli su sa spektakularnim koncertima u Grčkoj i Švedskoj. Kada je 1996. godine Bregovićeve koncerte izvodilo više od sto muzičara na sceni, ova impresivna brojka uplašila je i najagilnije promotere. Zato je već sledeće godine smanjio broj muzičara na sceni na svega pedesetak. I nizao je uspeh za uspehom u evropskim prestonicama.

Najpre je njihove koncerte posećivalo između 3.500 i 10.000 ljudi, a nastup ispred Piazza St. Giovanni u Rimu u maju 1997. godine oborio je sve rekorde jer mu je prisustvovalo pola miliona ljudi. Usledili su koncerti u Francuskoj, Južnoj Americi, Rumuniji, Španiji, Maroku, Švajcarskoj, Nemačkoj, Norveškoj, Austriji, Češkoj, Belgiji, Izraelu, Rusiji, SAD, Japanu…    

I sam je svoj uspeh pripisao sreći. "Ugovor sa ’Univerzalom’ potpisao sam tako što je njihov direktor u bioskopu gledao ’Dom za vešanje’. Pošto mu se svidela muzika iz filma, otišao je u prodavnicu da kupi album. Tamo su mu rekli da mnogo ljudi traži tu muziku, ali da niko to nije objavio. Onda je on otišao u našu ambasadu, tražio moj broj i tako sam ja potpisao ugovor."

Priznao je da su ga Romi, koji čine njegov orkestar, mnogo zadužili. Međutim, prisećao se u jednom intervjuu kako je na početku morao da ih juri po svetskim metropolama u kojima su svirali:

– Oni su potpuno drugačiji, nedokučiv su svet. Svako od njih ima svoj senzibilitet, ali obožavam ih. Kada sam formirao "Orkestar za svadbe i sahrane" delio sam im zaradu odmah po završetku koncerata. Međutim, oni odmah sve potroše. Zato im sada na početku godine dam jednu trećinu. Prvo su se ljutili, ali su se pomirili sa sudbinom. Zato sada mogu od tog novca da kupe stan!

Kada su ga jednom upitali da li je teško održati sastav od 45 članova, rekao je:

– Jeste, ali agenti brinu o tome. Svaki put kada na aerodromu vidim toliku bulumentu, to me impresionira, čak ni sam ne znam kako je to moguće organizovati.