Šta nas čeka u 2016.

Godina koja je na izmaku blagoslovila nas je rekordno niskom cenom fosilnih goriva i nikad jeftinijim kreditima (kamate u Evropi i Americi manje od stope inflacije). Ako se tome pridoda oporavak evrozone, formalni početak pregovora o pristupanju sa EU, široko proklamovana borba protiv korupcije i niska polazna osnova posle poplava, za očekivati je bilo da Srbija zabeleži snažan rast.

Rast će, međutim, ove godine biti samo 0,8 odsto BDP-a. Stručnjaci su saglasni da bez godišnje stope rasta od bar četiri procenta nema smanjenja nezaposlenosti i hvatanja koraka sa razvijenim državama. U čemu je dakle problem? Kakav nas scenario čeka naredne godine?

Prvu grupu faktora koji će kočiti razvoj i u 2016. možemo prepoznati u okruženju Srbije, na međunarodnoj sceni. Rast geopolitičkih rizika na više svetskih meridijana direktno utiče na našu zemlju, bilo da se radi o nefunkcionalnosti EU, haosu na Bliskom istoku ili obaranju ruke Zapada i Turske sa Rusijom. U narednoj godini ovi rizici se, nažalost, neće smanjiti, a Srbija deluje sve manje sposobna i voljna da ih neutrališe.

Mala zemlja ne može da ukine geopolitičke rizike, ali može da ih ublaži, pre svega kroz aktivnu ulogu u međunarodnim organizacijama. Pogledajmo najsvežiji primer. Predsedavanje OEBS-u nam je osiguralo neku vrstu imuniteta od najbrutalnijih pritisaka u vezi sa ukrajinskom krizom, tako da smo uspeli da (zasad) sačuvamo režim bescarinskog izvoza domaće robe i u EU i u Rusiju. Imajući u vidu da je naš izvoz ove godine u EU vredeo sedam milijardi evra, a u Rusiju 600 miliona evra, lako je izračunati koliko nam se isplatilo ovo predsedavanje. Izjave nekih političara da je ono predstavljalo „vruć krompir” možemo pripisati samo elementarnom neznanju.

U 2016. godini sleduje još važniji izbor u međunarodnom sistemu, onaj za prvog čoveka Ujedinjenih nacija. Postignuto razumevanje da će se on po prvi put birati među pojedincima iz istočne Evrope otvorilo je apetit skoro svim našim susedima, koji u tome vide priliku za iskorak u međunarodnoj hijerarhiji. Nije mala verovatnoća da novi generalni sekretar UN dođe baš sa Balkana.

Ova funkcija će, kao i predsedavanje OEBS-u, obezbediti izvestan imunitet matičnoj državi na međunarodne pritiske i ucene, čime se stvaraju mogućnosti za dugoročniji i snažniji razvoj. I na ovom primeru će se videti koje države u regionu ozbiljno promišljaju budućnost, a koje kopaju rupu u pesku do prvih narednih izbora.

Drugu grupu faktora koji će i dalje kočiti razvoj možemo identifikovati u načinu vođenja državnih poslova. Prelazak jedne privrede iz malene i nerazvijene u veću i razvijenu ostvaruje se krupnim potezima. Krupne promene su rezultat osmišljenih složenih akcija, koje su motivisane ciljem da se naprave krupna postignuća. U prošlosti takve akcije bile su izgradnja elektrificiranih pruga, plovnog i energetskog sistema Đerdapa, kanala Dunav–Tisa–Dunav i sl.

Danas deluje kao naučna fantastika, ali za kanal Dunav–Tisa–Dunav iskopana je ista količina zemlje koliko i za Panamski kanal. Živimo pak u vremenu u kome se kao veliki razvojni projekat najavljuje izgradnja stambenog bloka „Beograd na vodi”, sa maksimum 3.000 stambenih jedinica. Tokom osamdesetih godina prošlog veka u Beogradu se godišnje gradilo više od 10.000 stambenih jedinica, čisto da slika bude jasnija.

Mala je verovatnoća da će slučajno raspoređena mala preduzeća, male hidroelektrane, mali posedi, mali mostovi, mali putevi, male luke, malo pošumljavanje, mali gasovodi i mali rudnici dovesti do krupnih promena u ekonomiji Srbije. Zbir konačnog broja malih pojava je, po prirodi stvari, mala pojava. Srbija je postala zemlja malih pojava, bez volje za razvojem i bez zdravog nagona za takmičenjem u međunarodnom poretku.

Volju za razvojem zamenila je „ideologija” fiskalne konsolidacije, koja se ostvaruje nauštrb životnog standarda građana i uz stalno odlaganje suštinskih reformi velikih sistema. Umesto da pokazatelj uspeha bude rast domaćeg proizvoda i uticaja države, krijemo se iza trenutnih podataka o smanjenom deficitu. A šta će ostati od smokvinog lista fiskalne konsolidacije kada se konačno likvidiraju stotine preduzeća u tzv. restrukturiranju? Tada će nominalni ulozi i potraživanja države i velikih javnih preduzeća u njima prestati da se knjiže kao aktiva, što će dati pravu sliku potonuća naše privrede i javnog sektora.

Realne fiskalne konsolidacije, dakle, nema bez ekonomskog rasta, kao ni bez porasta ugleda i kreditnog rejtinga države na međunarodnoj sceni. A za to su neophodne strategija razvoja, promišljene javne investicije i proaktivna spoljna politika.

Dolazeća 2016. godina biće po mnogim aspektima prekretnica. Ili ćemo svoje uporište u međunarodnom poretku i svoj razvoj shvatiti na odgovoran način, ili će sistem zasnovan na potiranju nacionalnog interesa i trošenju državne supstance na politički marketing i korupciju doživeti svoj konačni slom. Srećna nam svima nova 2016.

Programski direktor CIRSD