Britanski desant na Strazbur

Nakon nekoliko godina fermentiranja, odluka je dovoljno sazrela da bude saopštena ostrvskoj javnosti, tako je bar procenila britanska vlada. Na samom koncu 2015, sa naslovne strane „Telegrafa“, ministar odbrane Majkl Falon poručio je naciji da je došlo vreme za ukidanje Zakona o ljudskim pravima, preko kojeg se u Ujedinjenom Kraljevstvu sprovodi Evropska konvencija o ljudskim pravima. Razlog: „kako bi se zaštitile trupe u inostranstvu“.

Britanski vojnici su oslabljeni i manje odlučni u borbi sa teroristima, tvrdi ministar, jer su u strahu da će po povratku kući biti sudski gonjeni po optužbama za kršenje ljudskih prava. Za Falona, prava opasnost po nacionalnu bezbednost vreba od „lešinarskih advokatskih kancelarija” koje su svoju pravu nameru dokazale sa nekoliko hiljada tužbi protiv Ministarstva odbrane u procesima vođenim zbog neprimerenog ponašanja britanske vojske u Iraku i Avganistanu. Kao argument naročito ubedljiv za javnost poteže se cifra od oko 150 miliona funti, koliko će poreski obveznici morati da plate za pokrivanje troškova takvih procesa.

Ipak, naum konzervativnog kabineta Dejvida Kamerona nije lako izvodljiv. Ključni segment plana, čiji je uz Falona glavni arhitekta, reklo bi se, ministar pravde Majkl Gouv, biće zamena Zakona o ljudskim pravima Britanskim zakonom o pravima. Za razliku od Suda za ljudska prava u Strazburu, koji kontroliše primenu postojeće pravne regulative, ako dođe do povlačenja Londona iz ovog međunarodnog tela, nova sudska instanca za zaštitu ljudskih prava na ostrvu postaće Vrhovni sud.

Inicijativa, međutim, najpre treba da prođe glasanje u Vestminsteru, i to u oba doma. Torijevci, pak, tanku većinu imaju samo u Donjem domu, dok u Domu lordova nemaju ni nju.

Kameronovi pokušaji „bušenja” Strazbura zato pre liče na još jedan probni balon koji torijevska Britanija ispušta kako bi opipala puls ostatka Evropske unije, dok u isto vreme preti referendumom o izlasku iz zajedničkog evropskog projekta. Kritičari zvaničnom Londonu zameraju neiskren odnos i nedostatak solidarnosti prema EU u vreme krize. Ukazujući da je Britanija sa zajedničke evropske trpeze uvek po sopstvenom nahođenju uzimala najbolje, kritičari Dauning strita smatraju da je i ovog puta na sceni, zapravo, još jedan vešt manevar ostrvljana. Jer ako bi zaista želeli da se izuzmu iz odredbi Evropske konvencije o ljudskim pravima, to bi značilo istupanje iz Saveta Evrope koji čine zemlje koje su ratifikovale ovaj dokument. Bez članstva u Savetu Evrope nema ni članstva u EU – što nije pravi Kameronov cilj, tvrde njegovi oponenti.

Verovatniji scenario je da London odigra kratkoročno, da privremeno stavi izvan snage, odnosno derogira, odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima u situacijama kada vojsku upućuje na strana ratišta.

Uporište za ovakvu argumentaciju mogu naći – u samoj Konvenciji. Naime, član 15 Evropske konvencije o ljudskim pravima dozvoljava zemljama potpisnicima da „derogiraju” ili privremeno suspenduju neke svoje obaveze koje propisuje ovaj akt i to „u vreme rata ili drugih opasnosti koje prete da ugroze život nacije”. I ne bi bio prvi put. Britanija je pribegla sličnom mehanizmu neposredno nakon terorističkih napada na Ameriku 2001, kada je privremeno poništila odredbe Konvenciji dozvolivši neograničen pritvor za strane državljane osumnjičene za terorizam.

Za privremeno izuzimanje iz Konvencije odlučili su se svojevremeno i Francuska, Portugal, Češka i Španija pravdajući se da tako sprečavaju trend da borba za zaštitu ljudskih prava naruši disciplinu u vojsci...

Na Zakon o ljudskim pravima koji u Britaniji deluje pod kišobranom evropske Konvencije naročito su kivni konzervativni, desničarski krugovi nazivajući ga posprdno laburističkim zakonom. Zameraju mu da istim aršinima meri postupke britanske vojske usred ratnih dejstava, kao i rad pozornika koji patroliraju londonskim kvartovima. Konvencija je, kao tvrde, nastala kao izraz želje da se civili u mirnodopska vremena zaštite od zloupotreba od strane države, a ne da se po njenim odredbama vojska goni pred sudovima.

„Nisu nam potrebni duplikati”, reći će Majkl Falon, ukazujući da su ljudska prava u ratnim uslovima već zaštićena jednim drugim međunarodno priznatim dokumentom – Ženevskim konvencijama. Prema njima, upotreba smrtonosne sile dozvoljena je kao prva mera protiv neprijateljskih boraca, dok Evropska konvencija o ljudskim pravima korišćenje smrtonosne sile dozvoljava samo kao krajnju mogućnost, u izuzetnim okolnostima.

Istorija nezadovoljstva dela britanskog političkog spektra odlukama Suda u Strazburu datira faktički od samog početka 2000. godine kada je Evropska konvencija za ljudska prava postala sastavni deo britanskog zakonodavstva.

Javnost su potresali različiti slučajevi od kojih je najviše prašine verovatno podigao slučaj radikalnog islamskog sveštenika Abu Katade i njegovih navodnih veza sa Al Kaidom. Naime, London je, zbog rampe Strazbura, čekao osam godina da ga isporuči Jordanu. Konzervativnim ostrvljanima nisu se dopale ni odluke da neke presude o doživotnim robijama budu ponovo vraćene na razmatranje, kao ni insistiranje na tome da pravo glasa imaju svi zatvorenici, uključujući i ubice i silovatelje. Od ove poslednje odluke premijeru Kameronu je, prema sopstvenom priznanju, bilo „fizički loše“...

Desant konzervativaca na Zakon o ljudskim pravima dolazi svega nekoliko dana nakon što je 10. decembra, na Međunarodoni dan ljudskih prava, više od 150 organizacija koje se bave ovom tematikom u Velikoj Britaniji potpisalo dokument u kojem pozivaju političare da sačuvaju ovu pravnu regulativu. Čini se, ipak, da je sada na potezu Džeremi Korbin. Lider Laburista je nedavno u susretu sa žrtvama koje su preživele torturu britanskih vojnika poručio da će svim silama stati u odbranu zakona koji je garant ljudskih prava u Ujedinjenom Kraljevstvu.