Treba li Srbiji plan B

Iako je Srbija nedavno otvorila prva dva poglavlja u pregovorima s Evropskom unijom i uputila se u jednom smeru, u široj javnosti ipak ne jenjava dilema da li bi zemlja trebalo da ima i nekakav rezervni plan.

U prilog mišljenju da je takav plan potreban poteže se priča kako je EU u krizi, da će se ona ne samo menjati već, možda, i nestati, ali i činjenica da mnoge njene članice nisu podigle obe ruke uvis pred Briselom i nastoje da za sebe očuvaju odstupnicu. Ukazuje se na primer Velike Britanije, koja namerava na referendum o istupanju iz EU, na ponašanje „Višegradske četvorke”, koja u migrantskoj krizi prevashodno brine o svojim interesima, ali i na Francusku, posle terorističkog akta u Parizu.

Nedoumicu treba li ovde praviti plan B „podgrejao” je iznova i utisak posmatrača da predsednik i premijer imaju različit odnos prema evrointegraciji – da prvi više gleda ka EU, ističući da je Srbija na nepovratnom putu, a drugi, ka Moskvi, što on, inače, sam demantuje, tvrdeći da obojica gledaju i ka Briselu i ka Rusiji, jer „nismo stabilni na „ili-ili”, mi smo stabilni na „i-i”.

Povodom takvog stava Tomislava Nikolića, Dušan Proroković, direktor Centra za strateške alternative, podseća da u politikologiji postoje faktičke i simboličke stvari. „Prve se tiču obavezujućih dokumenata, strategija, zakona, međudržavnih sporazuma, a druge se odnose na političke izjave. Vidim puno političkih izjava prethodnih nedelja i predsednika i premijera, ali ne znam kako se to faktički odražava na naš status, pošto smo sve što dolazi iz Brisela prihvatili. Čak smo potpisali IPAP sporazum sa NATO-om…”, kaže i naglašava da bi „voleo da vidi kako se ove Nikolićeve reči pretaču u neka konkretna dokumenta, u neke obavezujuće paragrafe”.

Na pitanje da li je potreban plan B, odgovarao da bi voleo da zna šta je plan A, a na podsećanje da vlada kaže da je to put u EU, odgovara „a šta ćemo ako sutra ne bude EU” i navodi da plan B spremaju i mnoge zemlje u EU. „Danas postoji migrantska, ukrajinska kriza, rat na Bliskom istoku, potpuna destabilizacija političkih scena u gotovo svim evropskim zemljama, tako da mi moramo prvo da vidimo šta ćemo sa našim planom A, kakve će biti posledice ove politike, pa tek onda da razmišljamo o planu B”, misli Proroković.

U sastavljanju „predračuna” za EU on inače priznaje da ne možemo sa oba oka da zažmurimo da nam je najveći izvoz u zemlje EU, da najveći obim investicija dolazi odande, da polovina naših naučnih instituta ne bi preživela bez sredstava EU, što je bitno za inovacije i podizanja konkurentnosti privrede. Ali, navodi i da je ključni razlog protiv to što se EU neće održati i što će potom uslediti mnogi potresi. „Referendumi kreću i u Velikoj Britaniji, Kataloniji, onaj u Škotskoj održan je u neregularnim okolnostima, moguće je da će se ponoviti. Zapravo, već su ušli u proces destabilizacije. Izborni uspesi Sirize, Podemosa, Najdžela Feridža govore o tome. Građani su nezadovoljni tradicionalnim političkim strankama, postojećom elitom, i očekuju promene”, ukazuje on.

Sonja Liht, direktorka Beogradskog fonda za političku izuzetnost, ubeđena je, međutim, da Srbija ima dve mogućnosti: da ide ka EU, s nadom da će unija opstati i ojačati, ili da ostane sama na „periferiji periferije” s neizvesnim izgledima da „preživi” raznorazne nalete koje sa sobom nosi globalizacija.

Zapravo, da može da bude uspešna zemlja samo unutar EU. „Svako ko tvrdi da postoji plan B govori apsolutnu neistinu, jer ne postoji druga ozbiljna integracija na političkom, ekonomskom i bezbednosnom nivou, niti nas bilo ko zove”, izjavila je Lihtova.

Za razliku od nje, Ivo Visković, profesor Fakulteta političkih nauka, koji takođe smatra da Srbija ne bi trebalo da ima plan B, ističe da bi trebalo da ima planove A1, A2 i A3, da ima odgovor šta ako se dogodi ovo sa EU, šta ako se dogodi ono sa EU... „Ali lično mislim da nam od EU naprosto nema bolje alternative. Ukoliko ona opstane, a ja mislim da hoće, onda zaista možemo samo da razmišljamo o varijantama koje su u okviru suštinske jedne opcije”, podvlači Visković, uz isticanje da je teško u ovom trenutku na duži rok predvideti koliko će nam biti potrebno vremena da postanemo članica i šta će se unutar EU, u međuvremenu, dogoditi.

Upitan da li misli da plan B plan ne bi trebalo sastavljati čak ni u slučaju raspada EU, odgovara odrično, „jer ćemo u tom slučaju biti na onome na čemu smo sada”.

Osim EU, Visković, inače, ne vidi s kim bismo to mogli, na bilo koji način, da se integrišemo, budući da su svi ostali daleko, pa to „nije ni geografski, a ni geopolitički moguće”.

Nerealna je, kako smatra, ideja da u nekom rezervnom planu bude Rusija: „Zamislite samo kako bi to izgledalo: ima nas malo ovde, malo onde, a između nas tri hiljade kilometara tuđe teritorije.” Ukazujući na iskustvo Albanije s Kinom, podvlači da velika sila može da vam pomogne, ali ako ste daleko od nje ne može da bude neposredno vaš saveznik. „U tom smislu, s Rusijom i s drugim zemljama treba održavati što bolje odnose. To jeste naš interes, ali ne vidim da bi moglo da dođe do bilo kakvog ujedinjavanja”, zaključuje Visković.