Srpski putopisci gledali su u Evropu

Valjevo – Svaki vremeplov, pa i onaj o putopisu, otkriva zanimljive, a često i iznenađujuće podatke. I pored toga što je skoro sve vreme u senci romana, pripovetke, eseja, ogleda pa i poezije, srpski putopis je imao i svoje zlatno doba. To je period od nekoliko decenija između Prvog i Drugog svetskog rata u kojem je štampan izuzetno veliki broj jako dobrih knjiga ovog žanra. Praktično, po tome Srbija nije zaostajala za najrazvijenijim zemljama Evrope.

Bilo je to vreme čudne atmosfere i osećanja, promenjenih sistema vrednosti, znatiželje, ali i potrebe da putopis bude dodatak tadašnjim slikama sveta. Ova književna forma je preuzimala i ulogu sredstva komunikacije što u sadašnjim uslovima čini televizija. Istovremeno, bilo je jasno mnogim autorima da putopisi nisu fikcija i da jedino mogu da koketiraju sa njom. Bez putopisa kako u ono tako i ovo vreme, život bi bio siromašniji i uskraćeniji za mnoga saznanja i osećanja.

U ovim i još nekoliko relacija razvijala se priča prof. dr Vladimira Gvozdena sa Novosadskog univerziteta koji je na tribini u Gradskoj biblioteci u Valjevu, a povodom aktuelne manifestacije „Ljubini dani”, govorio na temu putopisa i njegovog zlatnog doba.

Na čelu te duge i reprezentativne liste su Isidora Sekulić sa „Pismima iz Norveške”, Miloš Crnjanski, čija dva toma iz sabranih dela su putopisi uz briljantni „Ljubav u Toskani”, zatim Stanislav Vinaver sa „Ruskim povorkama” i „Pismima iz Nemačke”, Rade Drainac sa poznatim putopisom „Čuda i lepote Pariza”. Ovim žanrom su se ozbiljno bavili i Stanislav Krakov, Jovan Dučić, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Aleksandar Ilić, Mihajlo Petrović Alas, Olga Palić, Milutin Velimirović, osnivač Srpskog lekarskog društva, profesor Raško Dimitrijević, Miloš Savković, arhitekta Aleksandar Deroko i drugi. I Ivo Andrić je u jednom periodu pisao putopise. Među ženama putopiscima upamćena su imena Jelene Dimitrijević, Anke Gođevac, prve žene koja je doktorirala pravo u Srbiji i u ono vreme bila njen predstavnik u Haškom sudu. Napisala je zanimljiva „Pisma iz Holandije”. Putopisom se bavila i glumica Desa Dugalić, ali i nekoliko zanatlija, građevinskih preduzetnika i pustolova.

Kada je u pitanju putopisna geografija, prof. dr Gvozden je objasnio da su srpski autori, ali ne samo oni, najviše hrlili prema zemljama zapadne Evrope. Bez konkurencije najviše putopisa posvećeno je Italiji jer je to bila zemlja čiji su ih istorija, kultura i umetnost najviše privlačili. Uostalom, Bijenale u Veneciji osnovano je upravo u periodu između dva svetska rata. Posle Italije izazov za naše putopisce bili su Francuska, Nemačka, Engleska i Španija, a u manjoj meri zemlje Skandinavije, srednje i istočne Evrope. Jedan od retkih putopisa iz Amerike kao drugačijeg sveta napisala je Jelena Dimitrijević, dok se fascinacijom jednog sistema i ideologije u Sovjetskom Savezu bavio manji broj autora. U tom vremenu nije zabeležen ni jedan putopis iz Latinske Amerike, Australije i Novog Zelanda.

– Takvom usponu i afirmaciji putopisa doprineli su nastanak turizma kao nove svesti o putovanju, saznajni razlozi, a i tadašnja dva najveća izdavača „Geca Kon” i „Srpska književna zadruga” rado su objavljivali tu vrstu štiva. Postojalo je i naglašeno interesovanje javnosti za tu formu pa su tadašnje najuticajnije novine „Politika”, „Pravda” i „Vreme” imale stalne rubrike sa putopisima. Putopisi iz tog perioda istovremeno su pokazivali snažnu saznajnu dimenziju, ali su bili i dobra građa za razumevanje prošlosti. Bili su u najboljem duhu tadašnje intelektualne misli Evrope koja je kritička i veoma bliska sa onim šta su razumevali, primera radi, Niče ili Frojd. Preko te književne forme neki autori mogli su da ispolje svoj literarni autoritet, poput Isidore ili Crnjanskog, a da to nije roman koji je u međuvremenu postao drugo ime za književnost, objasnio je prof. dr Vladimir Gvozden, koji je pohvalio aktivnost Gradske biblioteke iz Valjeva koja je ustanovila književnu nagradu „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju knjigu putopisa na srpskom jeziku, dajući time podršku i motivaciju za nastavak podebljanja izuzetno zanimljive i vredne putopisne linije na domaćoj književnoj sceni. Ko zna, možda se putopis ponovo pozlati?!