Evropski senzibilitet srpskog filma

Od dopisnika Tanjuga

Tanane filmske niti između autora tako vremenski i prostorno udaljenih kao što su Aleksandar Petrović, Kšištof Kišlovski, Srdan Golubović i Jaširo Jamamoto tema su festivala „Evropa oko Evrope”, čiji je direktor, selektor i organizator Irena Bilić.

Ova četrdesetogodišnja rediteljka imala je puno osnova da se upusti u tako neizvesnu avanturu organizovanja filmskog festivala. Režiju je završila u klasi Žana Ruša i Erika Romera, poznatog francuskog dokumentariste i reditelja. Pored režije završila je filozofiju, što objašnjava istančan osećaj koji ima za univerzalne filmske vrednosti. Više nego obrazovanje i rediteljsko iskustvo, razlog za osnivanje festivala bila je njena želja da publici ponudi novi pogled na zaboravljene filmske veze i ukaže na mesto srpskog filma u evropskoj kinematografiji.

Treće izdanje festivala, od 5. do 12. marta, održava se prvi put u Parizu, pored Normandije, gde je srpska rediteljka član regionalnog saveta za kulturu, odakle je sve počelo.

U programu festivala nalazimo nesvakidašnji spoj filmskih autora…

Ideja festivala je da pokaže da su veliki filmovi dela stvaralačkih ličnosti, a ne velikih ili malih nacionalnih kinematografija. U tom svetlu filmovi zapostavljenih reditelja sa istoka biće prikazani paralelno sa filmovima autora zapadnih kinematografija. Njih vežu sličan senzibilitet, osećanje sveta. Primer jedne takve paralele jeste takozvani intimistički film s početka šezdesetih godina kada se u Jugoslaviji pojavljuju Petrović i Hladnik, u Sovjetskom Savezu Kucijev, u Italiji Antonioni, u Francuskoj Varda, Godar… Zapravo želimo da ovim festivalom podsetimo na taj evropski duh šezdesetih i atmosferu u kojoj su nastali ti važni, aktuelni i kritični, filmovi u okviru filmskih pokreta kao sto su „novi talas” u Francuskoj, „crni film” u Jugoslaviji, „mladi film” u Engleskoj, „novi film” u Rumuniji itd.

To je i tema ovog festivala, čiji je naziv „Evropa oko Evrope”.

Početna ideja je bila da istaknemo značajno mesto koje srpski i prethodno jugoslovenski film zauzima u evropskoj autorskoj kinematografiji. Uprkos integracionim procesima u Evropi, u političkom i ekonomskom smislu postoji nesklad, neravnoteža između istočne i zapadne Evrope i nerazumevanje. U umetničkom i kulturnom pogledu, međutim, neosporan je zajednički duh čiji su proizvod upravo vrhunska filmska ostvarenja, i to je ono što čini evropski identitet.

Program je sastavljen iz nekoliko ciklusa…

Tu su već spomenuti autori predstavljeni u ciklusu „Novi evropski senzibilitet šezdesetih”, zatim „Savremeni evropski film”, kojim smo želeli da pružimo mogućnost poređenja Evrope šezdesetih i Evrope u kojoj živimo. Sekcija „Film moralne teskobe” inspirisana je istoimenim poljskim pokretom Zanusija i Kišlovskog. Ciklus „Do viđenja u sledećem ratu”, nazvan po filmu Živojina Pavlovića koji će biti prikazan, sadrži filmove koji preispituju čovekovo iskustvo rata. Tako smo došli do filma „Bel epok”. On se nametnuo sticajem okolnosti pošto smo suočeni sa zaoštravanjem naše situacije, koja može da podseti na situaciju iz 1914. godine, jer se često i iz neodređenih razloga ponovo evocira srpska „krivica”, a „odgovornost” za početak Prvog svetskog rata se pripisuje Srbima. Ta analiza je potpuno nerazumna i besmislena, ali je prisutna. Napravili smo i izbor dokumentarnih i kratkih filmova.

Savremeni filmovi na festivalu, poput „Klopke”, takođe svedoče o ovim tananim filmskim vezama?

Film „Klopka” se upušta u koštac sa stvarnošću svog vremena i prostora, a to nije lako. Iako se čini da su Srbija i Balkan posle svih događaja dobar materijal za filmsku obradu, još uvek, nažalost, ima malo filmova koji se zaista bave temama koje se nameću. Film Srdana Golubovića smo uvrstili zbog iskrenosti i slobode koji ga odlikuju.

On komunicira sa poljskom „kinematografijom moralne teskobe”, čiji su se autori, poput Kšištofa Kišlovskog, obračunavali sa stvarnošću ne mrzeći je, već pokušavajući da nađu način da je shvate i da je možda poboljšaju.

Cilj festivala je i da iz mraka arhiva iznese zaboravljena filmska ostvarenja?

To su, ove godine, prvi filmovi Kusturice („Gernika”), Paskaljevića („Legenda o lapotu”), Šijana („Najlepša soba”), te „Ljubav” Vlatka Gilića, „Ram za nekoliko poza” Karpa Aćimovića Godine, koji već na početku pokazuju izuzetan stvaralački potencijal. Ovi filmovi svedoče o ogromnom bogatstvu koje čuvaju Kinoteka i arhiv naše televizije.

Festival se prvi put ove godine održava i u Parizu, a ne samo u Normandiji…

To je upravo i najveće priznanje za festival. Bioskop „Antrpo”, kultno parisko mesto za autorski film, ponudio nam je saradnju na osnovu programa dva prethodna festivala. Festival se održava takođe i u četiri normandijska grada, u Ruanu, Evreu, Berneju i Mon Sen Enjanu kao i u Mulan d’Andeu, jedinstvenom umetničkom centru u Francuskoj koji kroz specifično organizovane programe okuplja vrhunske filmske i muzičke stvaraoce i u kome su snimali i boravili Trifo, Godar, Leluš. Tu ćemo održati i „Radionicu zvuka” u saradnji sa beogradskim Fakultetom dramskih umetnosti.

Kako ste sakupili sredstva za ovaj projekat?

Festival finansiraju francuski regionalni i državni fondovi i sponzori. Podršku oko transporta kopija filmova i promociju festivala dobili smo od svih država čije su kinematografije zastupljene. 

Od Ministarstva kulture Srbije smo dobili obećanje za finansijsku pomoć. Postoji interesovanje još nekih institucija. Jedan ceo festivalski dan održaće se u Srpskom kulturnom centru.

Koje goste očekujete?

Svaki film će predstaviti autori, glumci ili kritičari, ako se radi o starijim filmovima. Predviđena su i dva okrugla stola, sa temama „Novi evropski senzibilitet šezdesetih godina” i „Film moralne anksioznosti danas”. Među gostima će biti Nikola Stojanović i Vita Mavrić, Anjes Varda, Ana Melikijan, Izabel Iper, kritičari Antonen Lim, Mišel Siman… Dolazi Karpo Aćimović Godina, koji je snimio i režirao neke od najznačajnijih jugoslovenskih filmova, a kome ovaj put pravimo omaž.