Osnovi religije umesto verske dogmatike

Za početak, napravimo distinkciju između vere i religije. Vera je intimno stanje duha pojedinca, dok je religija bitan kolektivni fenomen. Vera je produkt evolucije homo sapijensa i kao takva je i sama podložna evolutivnim ppomenama. Isto važi i za religiju, samo u socijalnom domenu evolucije homo politikusa, kako ga je imenovao Aristotel. Koncept božanskog, ili boga, tesno je u vezi sa religijskim fenomenom, ali ih ne treba identifikovati.

Koliki je deo savremenog čovečanstva religiozan, koji su kriterijumi za priznavanje statusa vernika i slična pitanja važna su za analizu fenomena religioznog u savremenom svetu, ali mi se ovde na tome ne možemo zadržavati. Pomenimo samo mogućnost da se u jednom labavom odnosu između vere i religije može govoriti o religiji (ili barem o crkvi) koja se sastoji od nevernika. Primer za to je „naša” pravoslavna vera, gde se vernici u crkvi mole bogu (tačnije Bogu), a kada izađu napolje, psuju tog istog Boga i ostanu i živi i vernici.

Poznavanje religijske mape sveta i sadržaja pojedinih „velikih” religija jeste od krucijalnog značaja za razumevanje globalnih događaja, kako u sferi politike, tako i sociologije, pa i nauke i umetnosti. Mnogi globalni politički i istorijski fenomeni ne mogu se razumeti, pa ni kontrolisati, bez poznavanja ideološke pozadine, koja motiviše ljude i države da se ponašaju iracionalno. Tekući treći svetski rat, koji se vodi pod zastavom „borbe protiv terorizma”, upravo ilustruje ovu tezu. Verski fanatici se stvaraju u adolescentnom uzrastu, kad dete nije u stanju da shvati suštinu verskog fenomena i njegov širi kontekstualni značaj. A verski fanatizam stoji u osnovi lokalnih i manje lokalnih sukoba.

Vera se doživljava kod kuće, religija upražnjava u crkvi. Osnovi vere uče se u crkvi, kao i religijska dogmatika. Ova dogmatika je upravo ono što se danas poučava u našim školama pod firmom veronauke. Povodom ovog eufemizma treba otvoreno reći da se u našim školama predaje hrišćanska i muslimanska dogmatika. Alternativno, tzv. građansko obrazovanje je, budimo iskreni, uvedeno samo da bi se opravdala veronauka.

Da li ovu poslednju treba ukinuti? Nikako, umesto nje treba uvesti veronauku (dobro ste pročitali), ali ne versku dogmatiku, koja razdvaja ljudska bića jedna od drugih, već osnove religije kao takve. Predmet bi se zvao „osnovi religije”, a u okviru njega bi se podučavali filosofski i psihološki osnovi fenomena verskog, istorijski pregled nastanka i razvoja najvažnijih svetskih religija, kao i psihološki, socijalni i drugi relevantni aspekti religijskog kao takvog.

Građansko vaspitanje ne treba ukinuti, već ga predavati u prvim razredima osnovne škole, u doba sociopsihološkog formiranja ličnosti. Veronauka (nauka o veri) bi se predavala u srednjoj školi, kada su učenici spremni da kritički usvoje racionalne poglede na fenomene verskog i opredele se za svoj pogled na svet (formiranje socioumne ličnosti).

Postojeća koncepcija upoznavanja s religijskim fenomenom u našoj školi pati bar od dve mane.

Prvo, deca se uče iracionalnim sistemima u godinama kada nisu u stanju da ih shvate kao iracionalne, čime se vrši nasilje nad dečijom psihom i ličnošću uopšte. To nije, u stvari, nikakvo učenje, već prosta dresura, kojom se u um učenika cementira jedna mentalna konstrukcija koja se više ne može promeniti. Kakve katastofalne posledice to može da ima, svedoči tekući verski rat u Evropi, Aziji, Americi i Africi. Atentatori samoubice imaju kao gorivo ne patriotizam ili borbu za oslobođenje, kako je to počelo sa palestinskom Intifadom, već religijski fanatizam, za koji su odgovorni oni koji su te atentatore podvrgavali verskoj dresuri. Atentatori-samoubice imali su u početku za mete isto tako verski dresirane neprijatelje, da bi se sada sve svelo na besmisleno ubijanje.

Drugo, u verski mešovitim sredinama deca se razdvajaju kada se radi o veronauci i tako postaju svesna da su „oni drugi” neko drugi. Tako se stvara osećaj otuđenja, pogotovo ako je zastupljenost neizbalansirana. Albert Ajnštajn je bio jedini predstavnik jevrejske religije u razredu u Minhenu i bio je srećan kada je prešao u Švajcarsku, koja je bila u tom pogledu mnogo liberalnija. U svojoj 14. godini odbacio je judaizam kao religiju i zamenio je naukom (simbolično – prešao je sa Tore na Euklida). U nauci se osećao kao ravnopravan član ljudske zajednice, sa danas nama znanim rezultatima.

Religija je suviše ozbiljna stvar da bi se prepustila popovima!

Na kraju krajeva, današnji svet je ateističan, hvala bogu.

Naučni savetnik u penziji, član uredništva European Journal for Science and Theology