Izbori na kojima je i Deda Mraz izgubio

„A predsednik, šta radi predsednik Srbije”, pitao me je početkom 2002. godine zbunjeni francuski novinar o ponašanju i stavovima tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića. „Koliko sam shvatio, on se trudi da završi mandat pa će posle dobrovoljno otići u Hag”, odgovorio sam, pokušavajući da razumem da li ta zbunjenost francuskog gosta pokriva početničko tumaranje po balkanskoj politici ili se iza nje smestio neki obaveštajac, koji s kolonijalnih visina i uz podsmeh analizira raspad jednog društva na Balkanu. „Ali, čekajte, on je izabran na neposrednim izborima, mislite da će ljudi koji su za njega glasali posmatrati mirno kako odlazi u Hag”, pitao me je sasvim ozbiljno, a ja s olakšanjem shvatao da je ipak reč o kolegi, možda jedinom naivnom novinaru koji je tih godina došao u Beograd. Neki komedijant slučaj se potrudio da nekoliko dana kasnije imam veoma zanimljiv i prijatan razgovor s najdiskretnijim predsednikom države na planeti, koji ima sve vreme tog sveta za nezvaničan razgovor s novinarom. I dok sam izlazio iz kabineta, prolazeći pored momka koji je sasvim opušteno gledao neki drugorazredni italijanski fudbal, pomislio sam da ću, možda, doživeti još nešto sasvim neverovatno u karijeri, ali ne i da razgovaram sa čovekom koji sebi ne može da oprosti što je postao predsednik države.

Milana Milutinovića sam video još jednom, nekoliko meseci kasnije dok sam izlazio iz kabineta jednog ministra u dosovskoj vladi, kako očigledno čeka da ga primi ministar. Tako je predsednik države za koga je, zvanično, glasalo 2.181.000 birača (iako su za te glasove izvesnu zaslugu imali istinski vladar Milošević i lažni albanski glasači) čekao na prijem kod ministra koji nikada u karijeri nije uspeo da osvoji ni 81.000 glasova. I francuskog novinara video sam još jednom kada Srbija po drugi put nije uspela da izabere predsednika, ali se to nije osetilo jer je Nataša Mićić svojim neponovljivim političkim značajem uspela da popuni veliku institucionalnu prazninu. I dok je slušao objašnjenje da je tadašnjoj vladi zapravo više odgovaralo da Srbija nema predsednika nego da to bude neko ko nije naklonjen vladi, Francuzu je već bilo sve jasno. Nije bio od onih stranih foliranata koji vam govore kako vam je hrana dobra, ali su ljudi loši, ali mu je već bilo sve jasno.

Izgledalo je da je ta slika predsednika države koji čeka kraj mandata da ode u hašku ćeliju glavni simbol velikog institucionalnog sloma koji se dogodio Srbiji. A onda su se Srbiji dogodili i neuspeli predsednički izbori, što se u civilizovanim zemljama događa veoma retko ili, preciznije, nikad, parlament u kojem zaista niko nije znao koliko ima poslanika i depeše iz američke ambasade u kojima se pošteno, detaljno opisuje koji ministri svake nedelje podnose izveštaje i kako su tajkuni i američki ambasador pravili vladu. Taj prvi revolucionarni zanos u kojem su institucije, zakoni i procedure samo usporavali zahuktale reforme, kao da je potopio nešto što se u knjigama izgleda opisuje kao osnovna demokratska pravila. U pravljenju te karikaturalne demokratije veliku ulogu su odigrali i ambasadori najuticajnijih demokratskih država, koji su jasno stavljali do znanja da Srbija nipošto ne sme da poštuje sva ta pravila koja su, inače, sveto pismo u njihovim zemljama. Tako se i na početku 2016. godine, dok slušaju stalne medijske licitacije o vanrednim parlamentarnim izborima, kao glavni argument u slavskim, porodičnim raspravama koristi kratko pitanje – a šta o tome misle Kirbi ili Davenport? Jer se Čepurin retko na slavama optužuje za mešanje u srpsku politiku, dok se na beogradskom žurkama navodi i kao razlog zašto treba pobeći iz ove zemlje.

Zato se i postavlja sasvim jednostavno pitanje – šta uopšte znače izbori u Srbiji? Dan kada će građani shvatiti da su zapadne ili istočne sile, domaći tajkuni i njihovi politički i medijski podizvođači zapravo promenili mišljenje? Ili dan kad će lideri iz vlasti i opozicije shvatiti da se narodna volja, ipak, ne oblikuje kao plastelinska masa?

Nekoliko istaknutih funkcionera DS-a, koji su s indignacijom odbijali da su možda u njihovom dolasku na vlast važnu ulogu imale zapadne sile, danas je uvereno da su vlast izgubili kada su čuli kako je Angela Merkel ponizila Borisa Tadića. Tek tada smo shvatili da su nas pustili niz vodu, objašnjavaju, ali i dalje nikako ne veruju da ih je neko popeo uz vodu. Ni Aleksandar Vučić ili ljudi iz vrha naprednjačke stranke ne veruju da je iko, osim građana, zaslužan za njihov dolazak na vlast, ali svejedno kada ga pogodi neka međunarodna nepravda, Vučić poruči ambasadorima da će otići ako im smeta.

Ni u najuzornijim demokratskim društvima se sudbina zemlje često ne prelama na izborima, jer se volja građana a posebno finansijera menja ili ostaje ista tokom mandata vlade, dok se na dan izbora samo obznanjuje promena koja se u društvu dogodila. Srbija je specifična po tome što opozicija nijednom nije zatražila vanredne izbore, dok vlast stalno maše izborima, tako što preko pouzdanih medija nezvanično počinje kampanju, a preko drugih je zvanično obustavlja. Ako se i dogode vanredni izbori, oni se neće dogoditi jer je neko želeo da menja vlast, nego je vlast želela da menja opoziciju. A kada se kaže opozicija, opet se ne misli na Pajtića ili Tadića, nego na opoziciju koja se nalazi unutar režima. Zato su i vanredni izbori neka vrsta vanredne Vučićeve kadrovske komisije.

Ali nije sve u Srbiji crno – na prošlim predsedničkim izborima smo pola sata nakon zatvaranja sigurno znali da je Nikolić pobedio Tadića, dočim su u susednoj Hrvatskoj građani u izbornoj noći na spavanje odlazili u uverenju da Josipović pobeđuje, a budili s novom predsednicom Kolindom Grabar Kitarović. Ali ako je u formalnom smislu napravljen ozbiljan iskorak, u suštinskom smislu izbori ostaju samo velika obznana nekih zakulisnih promena odnosa.

Kažu da taj dan nipošto ne liči na druge. Čak je i praznik kada se vlast na jedan vraća iz nekakvih veoma udaljenih kabineta u vladi, parlamentu ili iz elitne kafane u ruke svakom punoletnom građaninu Srbije koji već odlučuje da promeni vlast. A kada se probude, shvate da ih je Deda Mraz opet izneverio, iako im je to obećao još dok su bili mali.