Odlazak velikog vajara

U bogatom stvaralačkom veku dugom šest decenija Oto Logo je aktivno učestvovao u korenitim promenama u shvatanju skulpture u jugoslovenskom kulturnom prostoru i na tom putu pronalazio je meru odnosa između tradicije i modernog. Njegov ogroman opus broji oko 900 skulptorskih jedinica izlaganih na preko 30 samostalnih i stotina grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Takođe, laureat je i relevantnih nagrada. Radovi Ota Loga su u zbirkama mnogih domaćih i inostranih muzeja i privatnim kolekcijama. Značajan, paralelan deo ovog obimnog stvaralačkog korpusa predstavlja i nekoliko desetina spomeničkih skulptura posvećenih slavnim ličnostima ili datuma iz NOB-a; taj segment rada referiše na izuzetan Logov stvaralački potencijal ali i delo Donatela, njegovog prvog i pravog uzora. Naime, živa plastičnost Donatelovog rada hranila je klasičnu ali i modernu skulpturu.

Među mnogim spomeničkim projektima, pomenimo Logov konjanički portret Habib Burgibe u Tunisu. Od skulptura galerijskog karaktera do bista i monumentalnih spomenika ovom autoru primaran je govor materijala, a njegovu čistotu i preciznost realizovao je najčešće u bronzi, ređe u kamenu. Svako ko imalo zna o zahtevnom vajarskom radu i njegovoj skupoj procesualnosti razumeće, između ostalog, da su fascinantni podaci o Logovom stvaralačkom učinku i njegovim dometima, za svako profesionalno i ljudsko poštovanje. Talenat, posvećenost, ljubav, energija, kreativnost, profesionalnost, veliki radni elan i organizovanost neke su od ključnih reči koje osvetljavaju estetski diskurs Logovog stvaralaštva. Njegova svojevrsna plastička formula razvijala se logično i postepeno, a u njoj je najdominantnija težnja ka čistim i vitalnim oblicima, njeno svođenje na plastičnu suštinu, na odnos tvrdog i mekog, „da čistim likovnim jezikom izrazi određeno osećanje” govorio je. U osnovi ovih ideja bila mu je bliska i Šilerova misao: „likovno delo mora da bude izolovano i samostalno i da deluje samo sobom”.

Tokom studija u klasi Radete Stankovića na Akademiji primenjenih umetnosti početkom pedesetih godina savladao je zanatske veštine a visok naboj kreativne energije kolega i profesora bio je značajan stimulans u stvaranju „skulpture kao građevine koja zahteva jedan sistem zidanja”. Preciznost, savršenstvo i forma napeta do pucanja prerasli su njegov stvaralački identitet. Jer, kada iz gipsa odlije bronzu Logo traži preciznost. „Da bih došao do one osetljive granice kad osetim da oblik i formalno i psihološki počinje da živi”, svedočio je.

Na početku karijere Oto Logo je radio grafiku, a ova uspešna epizoda pojačana je nagradama i učešćem na relevantnim grafičkim bijenalima kao što je ono u Ljubljani. Na putu stvaralačkog sazrevanja preloman je i Logov jednogodišnji boravak u Parizu 1962/63. Tada je bio presudan njegov susret sa Brankusijevim delom, ozbiljno je studirao njegove oblikovne principe. Neposredno funkcija plastičkog kvaliteta skulpture važna je kao precizna formacija oblika, njegova statika, ravnoteža, preglednosti planova, svedenost konturnih linija. Nabujala energija i sopstveni intenzivni život doveo je u sledećom decenijama do ideala celovitog oblika. Po povratku iz Pariza žrtvovao je grafiku u korist skulpture, a pomenimo da je njegova prva izložba 1957. održana u Grafičkom kolektivu i da je neostvaren dogovor da u ovoj galeriji ove, 2016. ponovo izloži svoje grafike iz šeste decenije.

Antinomičnost njegovog rada deo je ovog stvaralačkog kontinuiteta koji su od početka pratili domaći kritičari – Denegri, Trifunović, Ćelić, Turinski, Ambrozić, Vasić, Čelebonović, Kadijević, ali i strani. Pjer Rouv je pisao: „Oto Logo je jedan do onih jugoslovenskih umetnika koji sa svojom kreativnošću dodiruje naša najskrivenija osećanja. On je ustvari klasičar našeg mašinskog doba.” A Lazar Trifunović povodom izložbe grafika i skulptura 1962. piše: „Zanatski vešto i umetnički osetljivo realizuje plastične elemente i zna u njihovim odnosima da pronađe i istakne dramski potencijal.”

Na pitanje Šta je za vas umetnost 2004. Logo odgovara: „Kako vreme odmiče sve manje znam šta je to umetnost, ali sve više znam šta sigurno ona nije. Ona je beskrajno nedokučiva. Može se doći blizu nje, treba samo hteti!” Logo je bio i neprikosnovena persona i uvažavani profesionalni autoritet među kolegama.

Delo Ota Loga je ugrađeno u nacionalnu likovnu kulturu i kao kamen međaš afirmiše moć pretvaranja skulpture u predmet sa sopstvenim životom, u objekat koji učestvuje u nekom magijskom činu.