Da li se sme reći nešto loše o izbeglicama

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Serija seksualnih napada na žene u novogodišnjoj noći u Kelnu, za koje se sumnjiče uglavnom muškarci imigrantskog porekla, predstavlja svojevrsni zakasneli božićni poklon, ne samo za ultradesničare i ksenofobe u Nemačkoj već i za sve one političke struje širom Evropske unije koji se protive prihvatu izbeglih sa Bliskog istoka i iz severne Afrike. Ovo masovno zlostavljanje i pljačkanje žena izazvalo je znatno kompleksniju debatu u nemačkom društvu: od toga da li se zbog političke korektnosti izbeglice ne smeju kritikovati javno, preko toga da li je rasizam kada se zbog pojedinih nasilnika svaljuje ljagu na sve novopridošlice, do toga da li je problem u nesaglasju različitih kultura ili je zapravo seksizam već prisutan u nemačkom društvu.

Prema najnovijim podacima, podneto je čak 516 krivičnih prijava, od kojih oko 200 za seksualne napade u novogodišnjoj noći u Kelnu. To je postalo ključni argument za sve protivnike nemačke politike „otvorenih vrata” za izbeglice, koju je promovisala kancelarka Angela Merkel. Iako je broj prestupnika zanemarljiv s obzirom na to da li je prošle godine 1,1 milion izbeglica došlo u Nemačku, ovo je bio povod da se desničarski radikali samoorganizuju u Kelnu i Diseldorfu i počnu da napadaju imigrante.

Ceo događaj je, ipak, nametnuo pitanje da li politička korektnost podrazumeva i to da se izbeglice ne smeju dovoditi u negativan kontekst, te da je svaki takav potez ksenofobija. Sudeći prema otkrićima medija, načelnik i šefovi smena u kelnskoj policiji smatrali su politički korektnim da iz izveštaja policajaca sa terena izbrišu podatak da su većina osumnjičenih napadača zapravo tražioci azila koji su došli sa Bliskog istoka i iz Afrike. Kako je saznao politički magazin „Špigl”, iz izveštaja su izbrisani i detalji o tome kako su izbeglice provocirale policajce, pa je jedan pred policajcima uz osmeh pocepao dozvolu boravka i poručio im: „Ne možete mi ništa. Ja ću se sutra samo vratiti i uzeti novu (dozvolu).” Drugi je pak rekao: „Ja sam Sirijac. Morate fino da se ophodite prema meni. Gospođa Merkel me je pozvala.”

„Špigl” saznaje da je među osumnjičenima ipak najmanje bilo tek pristiglih izbeglica iz Sirije, Avganistana i Iraka, a najviše onih iz Afrike i sa Kosova, kojima vlasti dugo „tolerišu” imigrantski status jer im još nisu utvrdili poreklo, budući da su „izgubili” pasoše. Kelnska policija je sve to prećutala i 1. januara saopštila da je novogodišnja proslava prošla u „prazničnom raspoloženju i uz manje incidente”. Tek kada je jedan bloger objavio kako je bezuspešno pokušao da spase svoju devojku od silovateljske rulje, to je postala tema u Kelnu, a gradonačelnica Henrijete Reker i šef kelnske policije Volfgang Albers su sa četiri dana zakašnjenja izašli u javnost. I opet nisu rekli potpunu istinu. Prećutali su šta sve znaju i rekli da sumnjaju da su počinioci „muškarci koji izgledaju kao da su iz severnoafričkih ili arapskih zemalja”, dok je gradonačelnica insistirala da ih ne bi trebalo povezivati sa izbeglicama.

Kada su mediji otkrili šta su vlasti prećutale, posledica je bila smena šefa kelnske policije, ali ne i odgovor na pitanje zašto je tako strašno reći da i izbeglice mogu da čine zločine. Nemački komentatori zato ističu da je politička korektnost jedno, a laganje nešto sasvim drugo.

Levičari, ali i konzervativci, koji podržavaju zbrinjavanje izbeglica, našli su se u nebranom grožđu jer su dosad često izjednačavali reč „izbeglica” sa rečju „svetac”. Baš onako kako mnogi ksenofobi imaju predrasudu da su sve izbeglice zle, tako i mnogi levičari i borci za ljudska prava imaju predrasudu da sve izbeglice dobre. I sa takvim stereotipima politička debata je puna generalizacija i ne vodi rešavanju izbegličke krize.

Komentator „Špigla” Saša Lobo smatra da je legitimno i neophodno u istrazi uključiti i to odakle potiču napadači.

„Bilo šta drugo bilo bi kontraproduktivno ulepšavanje stvarnosti, jer se rulje formiraju kroz eksplozivno intenziviranje već postojećih društvenih obrazaca. To je razlog i zašto nemačke rulje love ljude koji izgledaju kao stranci. To je detonacija rasizma već prisutna u našem društvu i kulturi”, piše Lobo i dodaje da je u tom kontekstu „od suštinskog značaja razlikovati ljude koji su počinili zločine u Kelnu od onih koji izgledaju kao ljudi koji su počinili zločine u Kelnu”, te da to razlikovanje predstavlja civilizaciju. „Biti civilizovan znači da, čak i kada upoznate devet crnokosih ljudi u nizu koji su dokazane se.onje, nećete desetu osobu udariti u lice samo zato što ima crnu kosu. Ne postoji katalizator koji iznenada čini rasizam prihvatljivim. Oni koji se u kontekstu napada u Kelnu odjednom pitaju da li su nakon svega ipak rasne generalizacije u redu, bili su rasisti sve vreme i samo su se plašili da to ispolje.”

Lobo dodaje da iznenadno interesovanje krajnjih desničara za prava žena nije ništa drugo do njihov lažni argument da legitimizuju sopstveni rasizam, a da bi se trebalo zapitati zašto nemačka javnost tako malo brine o seksualnom nasilju, osim ako ga nisu počinili „muškarci koji imaju severnoafrički ili arapski izgled”.

Ta rasistički tendencija se vidi i širom Evrope, gde posle slučaja seksualnih nedela Dominika Stros-Kana ili Džimija Savila niko nije u svakom belom bogatom Evropljaninu video silovatelja ili pedofila u svakom muškarcu koji je u kontaktu sa decom.

Iako ugledna nemačka feministkinja Alis Švarcer smatra da su napadi u Kelnu plod loše integracije novopridošlica, ostale nemačke feministkinje, poput Ane Vicorek, smatraju da je ta njena ocena potpaljuje rasizam, te da seksualno nasilje nije fenomen migranata već da je i duboko ukorenjen i u nemačkom društvu. Svake godina na Oktoberfestu u Minhenu dogodi se veliki broj seksualnih napada, čak i silovanja, dok je jedna studija iz 2004. došla do podatka da je bezmalo 60 odsto žena u Nemačkoj doživelo neku vrstu seksualnog zlostavljanja.

S druge strane, evidentno je da mnogi Arapi, kada dođu u Nemačku, zaista sve žene koje nisu pokrivene ili imaju kraću suknju vide kao kurve. Zbog svega toga sve više se ističe da bi, uz časove nemačkog jezika i nemački ustav preveden na arapski, azilanti trebalo da pohađaju i časove nemačke kulture i običaja, slični onima koji već postoje za izbeglice koje stignu u Norvešku.