Ko potpaljuje bure baruta u Zalivu

Glavno što razdvaja Saudijsku Arabiju i Iran je to što su obe te zemlje, bezmalo prvi susedi, moćni igrači na istom regionalnom „terenu” i što su veliki proizvođači nafte u globalnim razmerama. Ima među njima i razlika: Saudijci su suniti i Arapi, dok su Iranci šiiti i Persijanci. Srećom da je tako, pošto bi u protivnom morali izmišljati druge duhovne i kulturne specifičnosti da bi višim motivima opravdali animozitet zbog sličnosti resursa koja ih čini neposrednim konkurentima u političkoj areni i na petrotržištu.

Sunitsko-šiitski rascep, koliko god bio opasan po živote, naoko je spasonosan po zdrav razum onoga ko tek pokušava da se uputi u bliskoistočni haos, u kojem su savezi i neprijateljstva toliko zamršeni da bi i najveštiji matematičar teško iscrtao njihov dijagram. Otkako je Rijad pogubio šiitskog propovednika Nimra el Nimra, nakon čega su se Teheranu žestokim protestima pridružili i šiiti iz raznih zemalja regiona, čini se da su se napokon ukazali magnetni polovi koji oko sebe ustrojavaju vrtložne sile što razdiru Bliski istok. Al Kaida i Islamska država, ratovi u Siriji i Jemenu, postepeni kolaps Iraka: gotovo sve se sada pripisuje posledicama šizme unutar islama i borbi, otvorenoj ili podzemnoj, dve struje te vere. Sva raznorodna lica u krvavoj drami svode se na maske ispod kojih se kriju dva drevna rivala kojima svetske sile – kao što se bogovi u antičkim mitovima upliću u zađevice smrtnika – pomažu i odmažu, staju na njihovu stranu samo da bi ih potom izdale i, još beskrupuloznije, ponovo prigrlile.

Sve bi zbilja bilo mnogo jednostavnije kada bi istovetnost tumačenja vere bila jedini kriterijum prema kojem se suniti i šiiti opredeljuju s kim će sklopiti pakt i na koga će okrenuti oružje. Kada su osamdesetih godina prošlog veka ratovali Iran i Irak, Saudijska Arabija, konzervativna vahabitska monarhija, podržala je Sadama Huseina, tada još, barem na rečima, zagovornika neke vrste panarapskog socijalizma. Ali, čim je irački predsednik poslao vojsku na Kuvajt da bi zauzeo njegova naftna polja, Rijad i Teheran su se odmah složili da je Sadam preterao, mada je takav stav doveo Iran na istu poziciju s „Velikim Satanom” lično, Sjedinjenim Američkim Državama. Interesi su svakoga naveli da menja strane koliko god je bilo potrebno dok ne isteraju svoje.

To ne znači da fundamentalne razlike između Saudijske Arabije i Irana, kao stožera sunitizma i šiitizma, ne postoje i da nisu delom ukorenjene u veri. Teorijski, pojednostavljeno rečeno, šiitskim zajednicama vođe bi morale biti verski autoriteti, u idealnoj situaciji čak i potomci Poslanika Muhameda – dakle, oni koji vlast preuzimaju na osnovu neke vrste prava po rođenju, odnosno božanskog prava. Suniti slobodno biraju svoje vođe. U bliskoistočnoj praksi, žive pod kraljevskim porodicama koje podrazumevaju njihov pristanak i ne proveravaju ga na izborima. U Iranu je, pak, nakon svrgavanja šaha Pahlavija 1979. godine, stvoreno nešto što bi se, paradoksalno za zapadnjačke pojmove, dalo opisati kao teokratska republika, u kojoj verski vođa, vrhovni ajatolah, ima glavnu vlast, ali se organizuju i parlamentari i predsednički izbori čiji ishod, koliko god oni bili manjkavi po standardima liberalnih demokratija, nipošto nije beznačajan za državnu politiku.

Takvim prevratom u Iranu, na čijem čelu su se dotad takođe smenjivali naslednici dinastije, sem kada bi zapadne sile odlučile da je vreme da neka druga, popustljivija porodica preuzme presto, uspostavljen je presedan za drugu vrstu legitimiteta vlasti. U očima vekovne Kuće Sauda bilo je to dovoljno opasno da su odmah, ne bi li predupredili uticaj tog primera, počeli da, finansirajući verske škole u inostranstvu, rade na širenju vahabizma, puritanskog ogranka sunitizma, kao protivteže iranskom šiitizmu. Uzgred, piše se da ni Muhamed ibn Abed el Vahab, koji je u 18. veku osnovao tu struju sunitskog islama, nije bio srećan zbog toga što je Muhamed ibn Saud, tadašnji lokalni plemenski vođa, koristio njegovo učenje kao opravdanje za ratove i osvajanje teritorije, na kojoj će biti utemeljena današnja monarhija sa sedištem u Rijadu. Ali, i onda i danas, učvršćivanje i širenje vlasti, uz olakšicu da je onoga ko misli drugačije moguće proglasiti otpadnikom od Boga, bilo je na umu moćnika mnogo više nego učvršćivanje i širenje autentičnog tumačenja vere.

Način vladavine ima veze i s napetostima koje su između sunita i šiita buknule i u ostalim državama regiona. Nakon Islamske revolucije u Iranu, drugi veliki izazov sunitskim kraljevstvima Bliskog istoka bilo je „arapsko proleće” 2011. godine, talas narodnih protesta kojima su, usled širenja krize, zahtevani bolji ekonomski uslovi, kao i veća politička prava. Nezadovoljstvo su naročito burno ispoljile šiitske manjine u Jemenu i Bahreinu, oni koji su, osim što su se osećali obespravljenima koliko i tamošnji suniti, imali i identitet na koji vlast nikada nije rado gledala. Neki politikolog bi i ovde relativizovao pretpostavku da je njihova isključenost bila motivisana čisto verskim razlozima, spremno komentarišući kako je svakoj autoritarnoj vlasti nužan neprijatelj, unutrašnji ili spoljašnji, da bi narodu stvorila iluziju zajedništva pred opasnošću od koje će zaboraviti da mu je najviše potrebno potpuno drugačije društvo – a za ulogu neprijatelja najbolje može poslužiti onaj ko je po nečemu, na primer religijskim shvatanjima, drugačiji od većine.

U svakom slučaju, za Saudijsku Arabiju je bilo neizbežno da vojno interveniše u Bahreinu i Jemenu kako bi suzbila pobune i spasla tamošnje vladare. Kako vrednost nafte sve više pada, prazneći budžet iz kojeg je kupovao socijalni mir izdašnim subvencijama na cene osnovnih potrepština, i kako se ne smiruju gloženja unutar dinastije oko toga ko bi trebalo da bude naslednik, Rijad sad već ima ozbiljnih razloga da se zabrine i zbog mogućih nemira na sopstvenom tlu. Utoliko je po njega opasnije što su Iranu, pošto je pristao na sporazum o svom nuklearnom programu, upravo skinute međunarodne sankcije, koje su mu sakatile privredu i ograničavale mu pristup na svetsko tržište nafte. U ovom trenutku se čini da Iran mora ekonomski napredovati, dok Saudijskoj Arabiji ne gine stagnacija u najmanju ruku, možda i nazadovanje, koje namerava da spreči najavljenim ekonomskim reformama. Nije slučajno što je Muhamed bin Salman, drugi u redu za presto, kraljev sin, navodno i osoba koja iz senke već povlači konce umesto svog oca, taj koji komanduje vojskom, uključujući i novu intervenciju protiv šiitske milicije u Jemenu, i koji vodi saudijsku privredu. Vera je opravdanje vlasti, ali armija i ekonomija su njeni stubovi.

Još jedan izazov Rijadu i ostalim vlastima na Bliskom istoku je Islamska država (ID). Svejedno je što je posredi sunitska organizacija, jer ona sve monarhije smatra nelegitimnim i želi da ih zameni jedinstvenim kalifatom. Strah od domaćeg radikalizma, više nego od širenja iranskog uticaja, verovatno je ono što je navelo Saudijce na niz pogubljenja sunita povezanih s ID, čemu su ravnotežu pokušali – usput koristeći priliku da upute upozorenje Teheranu – da uspostave i egzekucijom nad šiitom Nimrom. Krajnje lukavo, ID napada šiitske džamije u Saudijskoj Arabiji, postižući dvostruki cilj: ubija „otpadnike od vere” i tera ih da se zapitaju da li ih njihov kralj štiti dovoljno ili ih namerno prepušta sudbini, ostavljajući drugom da obavi prljav posao za njega. Niko se ne bi više od ID radovao saudijskom i opštom ratu sunita protiv šiita, pošto bi za nju to bio početak poslednje bitke između nevernika i pravovernih, za čim sledi sudnji dan, kojeg verski fanatici toliko priželjkuju.

Ako okidač za taj čas treba da bude rat sunita i šiita, izgleda da se snovi ID neće uskoro ispuniti. Malo koja bliskoistočna država se povela za Saudijskom Arabijom i prekinula diplomatske odnose s Iranom zbog krize oko pogubljenja Nimra. U situaciji kada Rijad sve manje može da, kao dosad, kupuje privrženost suseda velikim donacijama i investicijama, teško je odreći se ogromnog tržišta od 80 miliona ljudi pod vlašću Teherana. Bahrein se, naravno, svrstao na stranu Saudijaca. Ali, iz sličnih razloga, budući da takođe ima znatnu šiitsku manjinu, koja je pod pretnjom ekstremističkih sunitskih grupa, kao i zajedničku granicu s Iranom, Pakistan se nudi kao posrednik između dve sukobljene regionalne sile. Na mir, mada je štićenik Irana, svesrdno poziva i Irak, koji je većinski šiitski, ali mu osetljivi odnosi sa sunitskom manjinom ne pobuđuju ratobornost nego želju za ublažavanjem spora, kakav mu nikako nije potreban dok se još nosi i s ID.

Još jedan primer za to koliko verski identitet može malo da znači u spletu interesa jeste Sudan. Ta zemlja, većinski sunitska, dugo je bila bliska Iranu, koji je na njenom tlu, navodno, proizvodio oružje i prebacivao ga militantnim grupama u Gazi i Libanu: uzgred, Teheranu nije bilo mrsko ni da finansira sunitski Hamas protiv zajedničkog neprijatelja, Izraela. Pre nekoliko godina, međutim, Sudanu su Saudijci imali više da finansijski ponude, te je pretrčao u njihov tabor, za koji je ta duboko siromašna država i danas vezana, te je jedna od onih koje su upravo raskinule odnose s Iranom. I ostale koje su to učinile ekonomski ili vojno zavise od Rijada, dok one koje imaju više novca, pa time i veći manevarski prostor, samo delimično slede Kuću Sauda u ovom sporu ili nastoje da se drže neutralno.