Međumorje između Zapada i Rusije

Stara ideja o „partnerskom bloku” koji se proteže od Baltičkog preko Crnog do Jadranskog mora pojavila se u jednom javnom obraćanju poljskog predsednika Andžeja Dude i postala predmet razmišljanja i misaonih uopštavanja. Skidanjem prašine sa ove zamisli o širokom savezu zemalja otkrivaju se sedimenti koji pothranjuju ovu vremešnu ideju o jedinstvenom pojasu istočnoevropskih zemalja. U arheološkim slojevima ove ideje polazi se najpre od ideje intermarijuma, zastupljene od Jozefa Pilsudskog, lidera druge poljske republike nakon Prvog svetskog rata, i završava se čuvenim planom Adama Čartoriskog iz 1830. godine. Infrastruktura svih ovih ideja i planova pretpostavlja savez između baltičkih, crnomorskih i jadranskih zemalja i opskurnu pretpostavku o Rusiji kao izvoru pretnje u Evropi. Intermarijum ili međumorje u svom kodu posebno ima geopolitičku viziju o strateškom ujedinjenju pojasa od Baltičkog do Crnog i Jadranskog mora, čime bi se umanjila zavisnost od Zapada i uspostavila istinska geopolitička protivteža tadašnjem SSSR/Rusiji.

U nedavno narušenim odnosima između Turske i Rusije, ukrajinskoj geopolitičkoj krizi, stalnom strahu baltičkih zemalja od  Rusije i skorom ulasku Crne Gore u NATO ideja intermarijuma gotovo da postaje još jednom u istoriji geopolitički imperativ i platforma za novu bezbednosnu arhitekturu.

„Ako želim, ruske trupe mogu da budu u Kijevu za dva dana, ali takođe u Rigi, Vilnjusu, Talinu, Varšavi i Bukureštu”, reči su Vladimira Putina koje su generisale strah, ali i odgovore u vidu novih strateških planiranja i dogovaranja.

„Mere osiguranja” su navodno još prošle godine preduzete u vidu trening operacije NATO-a „Atlantska odlučnost”, zasnovane na rotacionom prisustvu, kojom se i ove godine nastavlja uvežbavanje i testiranje sposobnosti armija da se brzo pomeraju od baltičkih zemalja do Rumunije. Aneksija Krima je posebno gurnula Poljsku i Rumuniju u „glasan” zagrljaj, u koji je ubačena i strateška komponenta koja podrazumeva da nakon samita NATO-a u Varšavi sledeće godine obe zemlje aktivnije predvode izgradnju snažnijeg „istočnijeg boka” NATO-a.

Traženje kolektivne bezbednosti prema formatu intermarijuma posebno je postalo jasno krajem septembra u Njujorku tokom održavanja Generalne skupštine UN, kada je na inicijativu hrvatske predsednice održan prvi sastanak jadransko-baltičko-crnomorskih lidera, na kojem je litvanski ministar spoljnih poslova Linas Linkevičijus istakao da ovi regioni imaju mnogo mogućnosti da prodube svoju političku saradnju i utvrde bližu koordinaciju aktivnosti. Štaviše, insistiranje hrvatske predsednice na izbegavanju termina „zapadni Balkan” i isticanje nužnosti saradnje duž jadransko-baltičke vertikale upućuje na jedan novonastali zaokret u pravcu neophodnosti upotpunjavanja istočne Evrope južnim elementom Jadrana. Sa ulaskom Crne Gore u NATO, na šahovskoj tabli geostrateške igre pozicija Rusije se osetno menja. U tom upravljanju geografskim dimenzijama jasno se otkriva nadvijanje senke intermarijuma. Približeni interesi između država postali su posebno očigledni kada je formirana borbena grupa Litpolukrbrig septembra prošle godine, sačinjene od litvanskih, poljskih i ukrajinskih vojnika.

Sa Turskom, južnim krilom NATO-a na obalama Crnog mora, intermarijum ima šanse da postane još moćniji i samodovoljniji. Zapravo, sa tursko-ruskim sukobom stvorena je kinetička energija za pokretanje inicijativa pravljenja potencijalno šireg saveza. Nakon obaranja ruskog „su-24”, upravo su „crnomorska” Ukrajina i baltičke zemlje bile prve koje su izrazile solidarnost sa Turskom.

Edgars Rinkevičs, ministar spoljnih poslova Letonije, upadljivo je prednjačio u podržavanju prava Turske na odbranu vazdušnog prostora. Ovu geopolitičku posledicu naročito Ukrajina vidi kao otvoreni prozor mogućnosti za dublje približavanje sa Turskom. Ukrajinski zvaničnici su neposredno posle ruskih sankcija Turskoj prvi istupili sa izjavom o spremnosti preuzimanja uloge Rusije na turskom tržištu. Za Tursku, Rusija je postala potencijalna regionalna pretnja i razlog da se ona prirodno uvlači u jedan savez zajedničke percepcije Rusije kao pretnje. 

Rusija nakon rasporeda S-400 u Siriji i ojačavanja mediteranske navalne moći jasno šalje poruku da je Sirija donekle postala linija fronta na jugoistočnom obodu NATO-a. U takvoj konstelaciji odnosa i usled rizika od kurdskog separatizma, Ankara je sve više u poziciji da iskazuje osetljivost na pitanje odbrane nacionalne teritorije. Uzavrela temperatura nameće da se razmišlja o regionalnom vojnom bloku snaga koji bi produbljivanjem saradnje od Baltika do Crnog mora postavio ipak temelje nove „gvozdene zavese”. Takav savez prema obrascu intermarijuma odgovarao bi ponajviše SAD, jer bi samostalno mogao postati veći od Rusije, u smislu veličine populacije i konvencionalne vojne snage. U nekoj meri, sukob između Rusije i Turske odgovara SAD isto kao što je i Velikoj Britaniji u 19. veku odgovaralo da „bolesnik sa Bosfora” ne umre. U devetnaestovekovnom sistemu međunarodnih odnosa, poznatijem i kao „evropski koncert”, smatralo se da je rivalstvo između Turske i Rusije od najvećeg značaja za ravnotežu snaga. Današnje tenzije ponovo otvaraju pitanja kakva će biti konfiguracija odnosa prema savremenoj „probuđenoj” Rusiji. Buduća istorija mogla bi da bude šira platforma saveza kolektivne bezbednosti od Baltika do Jadranskog i Crnog mora, kako su i arhitekte intermarijuma jednom zamišljale. U promenjivim vojno-političkim odnosima pojačava se posebno žudnja za pitanjem kako će sve ovo uticati na bezbednost jednog dela Balkana i da li će potencijalno nastati polarizacija među zemljama regiona.

Bivši član međunarodne posmatračke misije ENEMO u Ukrajini i doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu