Meda, lopta i bicikl – igračke za sva vremena

U godini u kojoj je nastala „Politika” deca su se igrala istim igračkama kao i danas. Čuvari detinjstva bili su i ostali meda, lopta i bicikl. Tim redom. Razlika je samo u kvalitetu ali – u korist igračaka nastalih pre 112 godina. Meda se tada pravio od pliša, punio strugotinom. Nije bilo sintetike od koje se uglavnom prave moderni medvedići. Lopte su se šile, a bicikli pravili od drveta i metala, a ne od plastike, zahvaljujući čemu su ih nasleđivale generacije mališana. Ove igračke ostale su nezamenljive kao i „Politika” čitaocima duže od jednog veka. Nove elektronske igračkice nestaju brzinom kojom i nastaju. Gejmboj je „pojeo” tetris, a sada je sve u telefonu, tabletu, kao što se i „Politika” čita onlajn.

Iako je na mnoge igračke koje su nastale u istoj deceniji kada i „Politika” pala prašina zaborava, zahvaljujući neverovatnom entuzijazmu Vladimira Perića, docenta kreativne fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti, i istoričarke umetnosti Milice Perić, nekoliko hiljada njih čine deo kolekcije Muzeja detinjstva.

Mali deo ove kolekcije u kojoj je predstavljena 116 Miki Mausa iz 1968. godine, publika može da vidi u beogradskoj galeriji „Remont” do 5. februara, nakon čega se najpopularniji miš na planeti vraća u ovaj privatni muzej, koji broji više od stotinu hiljada eksponata.

„Od kada je Volt Dizni početkom tridesetih godina prošlog veka stupio na pozornicu detinjstva mališana širom sveta, Miki Maus, Paja Patak i njegova brojna familija iz Patkovgrada, Šilja, Pluton, Bambi i Snežana sa sedam patuljaka postali su najpopularnije lutke širom planete i nijedna igračka do danas nije uspela da ugrozi njihovu popularnost. Iako prosečna soba savremenih mališana liči na omanju fabriku igračaka, naše bake i deke imale su svega  nekoliko igračaka, ali su one bile neuporedivo kvalitetnije od savremenih igračaka kojima se igraju naša deca, koje su uglavnom napravljene od plastike.

Nekada su se lutke pravile od porcelana i keramike, a plišani medvedi bili su punjeni strugotinom i imali oči od stakla. Bicikli i tricikli bili su konstruisani od metala, a jeftinija proizvodnja plastičnih igračaka počela je pedesetih godina prošlog veka”, priča Vladimir Perić.

Najpoznatije fabrike igračaka u Jugoslaviji bile su Tvornica igračaka, lopti i društvenih igara „Biserka” iz Zagreba, „Jugoplastika” iz Splita, „25 maj“ iz Labina, „Mehanotehnika” iz Izole i fabrika igračaka „Tik-tik” iz Krapine.

Gotovo da nema deteta koje u bivšoj Jugoslaviji nije odrastalo uz gumene igračke iz „Biserke” a najsrećnija deca komunizma u sobama su imala minijaturni železnički čvor – voziće i lokomotive sa šinama.

Prve imitacije popularnih lego kockica stigle su početkom šezdesetih, a sedamdesetih godina sa prvim švercovanim farmerka, a iz Trsta stizale su i „bebe koje plaču”.

Krajem šezdesetih počinje i uvoz japanskih robota na baterije, a popularne barbike stigle su u Jugoslaviju krajem sedamdesetih, a osamdesete su protekle u opremanju barbikine kuće, popunjavanju njenog garderobera i kupovanju automobila, konja, vespe, kočije i, naravno, Kena.

Deceniju kasnije, počele su ratne igre odraslih, pa kupovina svetlećih mačeva, svemirskih mitraljeza i kaubojskih pištolja više nije bila prioritet.

Vladimir Perić tužno konstatuje da su i igre dece koja su odrastala u vreme kada je Jugoslavija pucala po šavovima bratstva i jedinstva postale agresivnije i da je bezbrižan duh detinjstva prohujao sa ratovima devedesetih.

„Početak novog milenijuma obeležile su tehnološke igračke, ali i masovna „emigracija” dece iz parkova u virtuelni svet kompjuterskih igrica – oni sate i sate provode ispred malih ekrana i druže se posredstvom društvenih mreža”, zaključuje dr Vladimir Perić.

--------------------------------------------------------------

Istorijat Muzeja detinjstva

Ideja o nastanku Muzeja detinjstva ima dugu prošlost, ali kratku istoriju. Vladimir Perić se od detinjstva bavio mišlju da sakuplja igračke i sve one stvari koje čine sastavni deo detinjstva, ali je tek u poslednjih deset godina odlučio da svaki vikend provede na zemunskom buvljaku i zajedno sa svojom suprugom Milicom traga za predmetima koji su pratioci detinjstva ceo jedan vek.

„U ovom muzeju ne nalaze se samo igračke, već i stvari koje čine detinjstvo: počev od dečje obuće i odeće, albuma sa sličicama, znački, privezaka, kasica ’stanimir’ i ’stanimirka’, novčanika sa motivima dečjih junaka, rođendanskih svećica, ukrasa za jelku, spomenara, razglednica sa ekskurzija, koferčića za izlete, đačkih knjižica, izviđačkih knjižica, rasporeda časova, diploma, ulaznica za pozorište i bioskop, kalendara, pionirskih marama, salveta, video-kaseta, kino-projektora, pa sve do omota od čokolade i kantica od marmelade... U muzeju su i školska učila, dečje enciklopedije, leksikoni, đačke torbe, pernice, sveske, blokovi, omoti za sveske, olovke, šestari, lenjiri, krede, đačke tablice za pisanje kredom…

Naravno da ovakav muzej ne bi bio potpun bez sapuna i pene za kupanje beba, šampona, krema, zubnih pasti i praška za dečje rublje, ali i bombona protiv kašalja, bemicin kapsula, inhalatora, termofora i dupka za bebe”, priča Vladimir Perić.