Kusturicu sam upoznao dok smo bili „neprijatelji”

Vojo Stanić, slikar i akademik iz Herceg Novog, napuniće za tri dana 92 godine! Rođen je 3. februara 1924. u Podgorici, a 1951. je diplomirao vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nekoliko godina kasnije preselio se iz Podgorice u Herceg Novi gde i sad živi u svojoj lepoj kući uz more.

Vajarstvo je zamenio slikarstvom posle puta u Pariz, gde se upoznao s nasleđem nadrealista, a i posle boravka u Rimu, gde je, na poseban način, „doživeo slike De Kirika”. Član je Crnogorske akademije nauka i umetnosti, kao i Dukljanske akademije nauka i umetnosti.

Oni koji imaju čast da budu uz Voju Stanića u njegovoj kući i ateljeu znaju da je to praznik za oči i dušu. Tako i oni koji s njim pričaju, na sve teme, ne mogu, a da se ne razgale, baš onako, od srca, njegovim pričama i dosetkama. Evo dva primera.

Kad sam ga pre desetak godina pri upoznavanju pitao: „Gde stanujete?”, on mi je, šaleći se, kazao: „Pitajte to bilo koga u Herceg Novom, jer, ja sam ovde poznatiji od Vinsenta van Goga.” A i njegov životni stav pogađa metu u centar: „Celog života želimo da imamo sve da bismo, na kraju, utvrdili da nam ništa nije potrebno sem zdravlja!”

I zato sam ga u telefonskom razgovoru pre nekoliko dana pitao kako je, na šta je on odgovorio:

– Da sam u tvojim godinama, a u ovoj snazi bio bih u lošoj situaciji, a ovako sam u ovim godinama, pa sam, objektivno, sasvim dobro.

Šta vam daju Herceg Novi i more?

Sve što volim. Zato što obožavam more i grad koji se svojim položajem neprestano ogleda u moru. A more mi daje utisak večite slobode. Kad sam mogao da vozim jedrilicu imao sam utisak, na otvorenom moru, da sam otišao u neki drugi samo meni poznat svet. Obožavao sam gledanje u pučinu kad mi se pogled ne vrati nego odluta u nepoznato. Volim i sve vremenske prilike, pa i neprilike na moru. More je ogledalo neba. Ono neprestano menja svoju površinu i deluje, bar za mene, kao neprestani izvor života. Ja ne mogu da verujem da postoje ljudi koji ne vole more.

Kakav vam je život danas?

Prelep. Moj život, da budemo iskreni, ulepšavaju i, takozvani, ružni događaji. Zato ću, ako imam sreće, još dugo živeti lepo dok ne umrem, a posle toga ću biti mrtav milijardu godina. Zato ne žurim na onaj svet, a pogotovo ne u raj, jer, u paklu se, verovatno, događa sve ono što je zabranjeno. Pa me tu čekaju i svi moji prijatelji.

Koga posebno pamtite od javnih ličnosti?

Posebno Milovana Đilasa koji je uz Tita, Rankovića i Kardelja bio najznačajnija politička ličnost Jugoslavije, i Ivu Andrića, književnika i nobelovca. Đilas je, zbog svojih slobodoumnih političkih stavova, u toku i posle naših druženja, bio u zatvoru. Meni je bila čast da budem prijatelj i s Đilasom i s Andrićem. S Đilasom sam pričao o svim životnim događanjima, a s Andrićem malo više samo o promeni vremena i usputnim događanjima, iako smo se družili i na moru, u mom čamcu, i uz vino na zajedničkim porodičnim večerama kod mene i kod njega.

Koga sad znate od javnih ličnosti?

Emira Kusturicu, a upoznali smo se kao „neprijatelji”. Imao sam prodajnu izložbu na Svetom Stefanu i njemu se jedna slika mnogo dopala, ali nije imao onoliko novca koliko je moja supruga Nada tražila za tu sliku, a ona je u tom smislu bila moj menadžer, jer ja to ne umem da radim. Ali Kusturica je odlučio da ta slika, ipak, bude njegova i istog dana, kasno uveče, doneo je pare za sliku. I dali smo jedan drugom ruku koju ja nikad neću pustiti kao ni on moju. To prijateljstvo je večito.

Koliko sad slikate?

Punom snagom u ovim, sadašnjim, malo smirenijim životnim uslovima. Činim to redovno, svaki dan. Ali, ono što je vrlo važno, uvek imam povode za slikanje, pa ne menjam način rada. I još nešto, uvek mi je bilo važno šta mi kaže podsvest, a ne svest. Pri slikanju slušam instinkt, jer umetnost je intuicija. Sve ovo što radim sad, posle devedesete godine života, obeležavam datumima, što ranije nisam radio. Time kažem onima koji gledaju sliku: „Izvinite ako nešto nije dobro – to je zbog čula vida.”

Vaša pozicija u ateljeu je uvek ista, a sve slike su različite. Zašto?

Svoj slikarski pribor ne mislim nigde da prenesem. On će dok dišem ostati u mom ateljeu koji se nalazi na tavanu moje kuće i ima samo jedan prozor koji je okrenut moru, suncu, škveru (pristaništu), ljudima koji se šetaju Ulicom pet danica... Uostalom sve moje slike su uvek dokument ličnog doživljaja. Nikad ne znam šta će se dogoditi sa slikom kojoj dajem život. Najčešće to nije ono što sam planirao. To je i lično iznenađenje.

Ko vam ulazi u atelje?

U moj atelje mogu da uđu svi moji prijatelji, ali ni oni dok radim. Slika i ja moramo da budemo sami zbog naših međusobnih dogovora.

Šta poručujete mladim slikarima?

Savremeni egoizam prezire prirodu i nemilosrdno je uništava kao neprijatelj okupiranu zemlju. Slikarstvo je ekološko. Ono je himna prirodi i svetu koji smo našli. Slikarstvo izražava divljenje prema svemu što nas okružava. Mnogi moderni pravci u umetnosti rade suprotno. Oni preziru predmetnost, odnosno ono što vidimo, oni smatraju da je vidljivi svet banalan i daju podršku stavu potrošačke kulture prema prirodi koju užurbano i nemilosrdno uništavaju.

U dokolici pišete aforizme. Koje izdvajate?

Musolini je rekao: „Mnogo neprijatelja, mnogo časti”, a, po meni, trebalo bi reći: „Mnogo prijatelja, mnogo časti”.

Cilj je sreća. Skoro svi se mučimo da bismo ostvarili sreću, a kad bismo se toga odrekli možda bismo bili srećniji.

Najviše mrzimo one koje smo nekad voleli. Naši najveći neprijatelji su, obično, naši bivši prijatelji.

Voleti ili mrzeti je skoro isto – to su dva izraza strasti. Kad nekoga mrzimo mi mislimo na njega. To je aktivan stav u našem duhu u odnosu na nekoga – to je skoro isto kao da ga volimo, s tom razlikom što ga mrzimo!

Šta mislite o nadi?

Moja pokojna žena se zvala Nada i o njoj mislim sve najlepše, a i o životnoj nadi mislim sve najlepše, pošto nam pomaže da živimo bezbrižnije. Svi se nečemu nadamo. Moja Nada je otišla iz mog života dok sam bio u bolnici, na operaciji. Kad sam se vratio kući nje više nije bilo, ali još nisam otišao na njen grob. Otići ću tamo, odlučio sam, kad procenim da neću moći da se vratim.