Kako je Nedićeva vlast prodavala kuće Jevreja

Gotovo istovremeno, srpska javnost je bila obaveštena da je sud prihvatio da razmatra zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića i da bi uskoro trebalo da bude usvojen zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta. Ovaj pravni akt trebalo bi da, između ostalog, ublaži posledice Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, koju je 1942. godine potpisao predsednik ministarskog saveta Milan Nedić

S jedne strane, dakle, sud će razmatrati treba li Nediću vratiti oduzeta građanska prava (a za mnoge rehabilitovane do sada sledeći korak je bio vraćanje imovine) dok će sa druge strane Agencija za restituciju jevrejskim opštinama vraćati imovinu koja je oduzimana Jevrejima po Nedićevoj uredbi. Ako sud odluči da rehabilituje Milana Nedića našli bismo se u paradoksalnoj situaciji da isto vladino telo, Agencija za restituciju, rešava zahteve i za vraćanje imovine Milana Nedića i za vraćanje imovine Jevreja nasilno oduzete njegovim potpisom. Iako je u novije vreme sve raširenija teza da se Milan Nedić „svesno žrtvovao“ i prihvatio da učestvuje u kvislinškoj vlasti da bi spasao Srbe iz Hrvatske koji su se našli pod udarom ustaškog režima, očigledno je entuzijazam ni sličan tome nije pokazao prema jevrejskoj zajednici. Ta njegova „svesna žrtva“ podrazumevala je, između ostalog, i direktno učestvovanje u oduzimanju jevrejske imovine i njenoj rasprodaji. Nedićeva uloga u tome bila je da dovrši ono što su okupatori započeli.

Uredba iz 1942. godine ticala se jevrejske imovine za koju nemačka, okupatorska vlast nije bila previše zainteresovana. Ali, čak i kada je prepustila njeno rešavanje Nedićevim vlastima, Nemci su našli načina da se od toga okoriste. Istražujući kako je prisvajan i oduziman novac sa bankovnih računa Jevreja u Srbiji, vanredni profesor Vesna Aleksić sa Instituta ekonomskih nauka iz Beograda, stigla je i do rasprodaje preostale imovine Jevreja koju je sprovodila Nedićeva vlast.

– Nemci uglavnom nisu bili zainteresovani za nepokretnu imovinu poput kuća ili placeva. Do 1942. godine, ukoliko je neko od pripadnika nemačke nacionalne manjine želeo takvu nepokretnost da kupi, mogao je to da učini, kao što su okupatori iz jevrejskih kuća već izneli i prisvojili dragocenosti. Ono što je preostalo, prepustili su srpskim vlastima uz obavezu da tu imovinu prodaju, kao i da dobijeni novac plate Nemcima kao ratnu odštetu nastalu kao posledica Aprilskog rata – objašnjava Vesna Aleksić.

Licitacije i prodaja obavljale su se preko Državne hipotekarne banke. Naša sagovornica dodaje da su imovinu uglavnom kupovali Nedićevi saradnici ili ljudi bliski njemu, kao i da je ona prodavana u bescenje.

– Obavezu da novac uplaćuju kao ratnu odštetu, kvislinške vlasti su pokušavale da izvrdaju. Međutim, Nemci su vodili preciznu evidenciju. Postojao je specijalan račun na koji se novac prebacivao pod oznakom ratne odštete, ali unutar tog računa svaka prodaja se beležila pod imenom i prezimenom pravog vlasnika, Jevrejina, iako je u tadašnjim zemljišnim knjigama pod oznakom vlasnika stajalo samo Srbija. Kada bi sav novac koji su dobijali na ime ratne odštete stavljali samo na jednu gomilu, tu ne bi bilo dovoljno efikasne kontrole, a ovako je vršena unutrašnja finansijska kontrola među Necima. Zbog toga je danas lako proverljivo ko je stvarni vlasnik jer u „Bankferajn“, preko koje su išle uplate, imate 70 odsto sačuvanih tih računa po imenu prezimenu i adresi. Čak i ako je neko kupio nepokretnost od države u to vreme, vrlo lako se može proveriti da li je pravi vlasnik, ustvari, Jevrejin kojem je imovina oduzeta - kaže Aleksić.

S obzirom da je najveći deo imovine koju su većinom ljudi bliski Nedićevoj vlasti kupovali 1942. ili 1943. godine nacionalizovan, moglo se desiti da naslednici onih koji su u bescenje kupili prethodno oduzetu jevrejsku imovinu, sada od države Srbije traže da im nepokretnost kupljenu pod vrlo nečasnim uslovima vrati. Takvi zahtevi, međutim,  koji se tiču nepokretnosti kupljenih 1942. i 1943. godine stopirani su u Agenciji za restituciju.

Upravo te nepokretnosti, između ostalih, obuhvatio je nacrt Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika.

--------------------------------------------------------

Nemački pohod na jevrejski novac

U pohod na jevrejsku imovinu u Srbiji, nemačke okupacione vlasti krenule su odmah po završetku Aprilskog rata i to po dobro osmišljenom receptu koji su primenjivali i na drugim okupiranim teritorijama. Kako objašnjava Vesna Aleksić, već u maju 1941. godine doneta je Uredba o privremenom radu bankarskog poslovanja i novčanog prometa  kojom je srpskom stanovništvu zabranjeno raspolaganje depozitima i štednim ulozima u novčanim zavodima predatim pre 18. aprila 1941, a Jevrejima nametnuta obaveza prijave celokupne imovine kojom su raspolagali. Novom Uredbom iz jula iste godine, sva imovina Jevreja je konfiskovana, pa su osim zabrane korišćenja svojih bankarskih uloga, depozita i ostava u trezorima, bili onemogućeni da raspolažu i svojom nepokretnom imovinom. Zatim su, dodaje naša sagovornica, krajem 1942. godine, na osnovu specijalnog naloga generalnog opunomoćenika za privredu Srbije o predaji jevrejskih bankarskih potraživanja i depozita kod kreditnih ustanova, srpski novčani zavodi i filijale bivših jugoslovenskih banaka morale da preliju sav jevrejski novac sa tekućih računa, vrednosne papire, polise osiguranja, nakit, zlato u trezor Bankarskog društva u Beogradu, koja je,ustvari, bila nemačka banka. Procena je da je vrednost oduzetog sa bankovnih računa i iz sefova Jevreja u Srbiji ukupno bila 17.717.660 tadašnjih američkih dolara.

– Najveći deo tog novca izašao je iz Srbije do oslobođenja. Po nalogu nemačkih okupacionih vlasti 1943. godine formirana je komisija koja je kamionima iznela iz Srbije taj novac. Samo mala količina kapitala je završila u rukama domaćih kvislinga i njima bliskih ljudi – napominje Vesna Aleksić.