Kinezi u mraku grade novu fabriku

Čačak – Na gradilištu nove fabrike sivog ambalažnog kartona u Čačku naftni agregat za rasvetu često iskače zbog uništenih instalacija, ali ni tada inženjeri iz Kine ne dangube. U jednu ruku uzmu baterijsku lampu a drugom nastavljaju da rade na nivelaciji osnove buduće linije za proizvodnju, dugačke 70 metara.

A zašto u hali nema struje iz redovnog snabdevanja, iz trafo-stanice ili sa stuba? E, to nije kineska već srpska priča, zamršena i dugačka, i odvija se u prostorima čačanske Fabrike hartije „Božo Tomić” u stečaju. Tu je nedavno dopremljena oprema iz Kine, nova linija plaćena 650.000 dolara, koju je nabavilo preduzeće „Hizna” iz Mršinaca kod Čačka.

– Fabriku hartije „Božo Tomić“ je prošle godine kupila fabrika kartona „Umka“, od koje smo zatim kupili deo tog prostora, zatražili krajem decembra da nam se omogući korišćenje struje iz mreže, i to nam je obećano. Ali, ništa od toga nije bilo, evo sve do sada – pričao nam je u mračnoj hali Dragan Didanović (60), vlasnik „Hizne”.

Čovek veli da po ugovoru o opremi, koju je već platio, kineska fabrika mora da postavi mašinu, obezbedi tehnologiju i pokrene je, dok „Hizna“ svakog meseca za trojicu inženjera iz daleke zemlje, koji stanuju u Mršincima, plaća po 7.500 dolara njihovoj firmi.

Po odlasku iz FH „Božo Tomić“ raspitali smo se kod ljudi koji su, po prirodi posla, bili uključeni u prodaju fabrike, šta je i gde zapelo. I, evo šta su nam rekli, ostajući bezimeni, jer nemaju dozvole pretpostavljenih iz Beograda za davanje izjava:

„’Umka’ je oktobra prošle godine za 102 miliona dinara kupila Fabriku hartije ’Božo Tomić’ i na taj način postala vlasnik kapitala, dok se imovina i dalje vodi na Fabriku hartije u stečaju pošto još nije uknjižena na novog vlasnika. Tako će i ’Hizna’ morati svoj deo da kupi ne od ’Umke’, već od FH. Zato je došlo do problema, i osim redovne zakonske procedure ne postoji drugi način da se to reši. Ipak, zamolili smo ’Elektrodistribuciju’ i obećano nam je da će dozvoliti investitoru da se priključi na mrežu.”

S druge strane, Didanović priča da će čitava fabrika, sa energetikom i drugom opremom, koštati 1,2 miliona evra. Dodaje da ima sporazum sa „Umkom“ da preuzme oko 3.000 kvadrata FH po ceni od 21 milion dinara. I želi da što pre pokrene proizvodnju što je i razumljivo, pošto je uzeo zajam od Fonda za razvoj, bankarski kredit, a uz to sa računa svog preduzeća uložio 300.000 evra. On je nameravao, najpre, da novu fabriku postavi u Lučanima gde je pre tri godine kupio ULB kompani (bivše „PVC folije“ u sastavu „Milana Blagojevića“), ali ni tu nije bio bolje sreće.– Početkom 2014. tamo smo sredili halu od 850 kvadrata, ali su u maju naišle poplave, pa više nisam mogao da radim sa dotadašnjim programom ULB-a jer je elektronika otkazala. Zato sam ušao u posao u kartonom, pošto se moje matično preduzeće „Hizna“ i inače bavi proizvodnjom kartonskih cevi. Ova nova fabrika, teška 230 tona, dovezena je iz Kine u Lučane u devet kontejnera ali je hala bila mala za montažu, pa je trebalo proširiti je 12 metara. Pošto se ta hala ULB-a nalazi na imanju fabrike „Namenska“ tražio sam dozvolu vojnih vlasti za proširenje i nisam je dobio, uz navod da je to iz razloga bezbednosti.

Didanović je, zbog svega toga, krajem prošle godine investiciju preselio u Čačak i brzo postigao sporazum sa „Umkom“, na osnovu ranije poslovne saradnje sa tom fabrikom. Ali, ovde mora da radi bez struje.

Tako smo se još jednom uverili da je u Srbiji mnogo lakše otkriti kako nešto ne može, nego kako može. A kako Kinezi rade sa baterijama, u ogromnoj šupljoj hali koju greje bubnjara, iako ih niko ne tera?