Ilija Dimić živi

Tu skoro, umro je Branko Vučićević, publicista, kritičar, filmski scenarista, dizajner i prevodilac. Za njega se slobodno može reći da je bio jedan od najvećih umova koje je Beograd ikad imao. Nije moje da nabrajam šta je sve taj čovek stvorio, to bi morali da učine hroničari ovog grada, istoričari umetnosti i svi oni koje je Branko bodrio, savetovao i ličnim primerom hrabrio. Branko je bio čovek moćnog duha i veličanstvene erudicije, nepokolebljivog poštenja i neshvatljive skromnosti. Ovo poslednje je ono o čemu bih posebno hteo da govorim.

Pre više od dvadeset pet godina zastao sam ispred tadašnje galerije „Sebastijan” u Knez Mihailovoj ulici. Uzgred, ta galerija je u međuvremenu nestala da bi na tom mestu bila podignuta mermerna grdosija pretencioznog izgleda, zgrada „Progresa”. Direktorka „Sebastijana” Ljuba Gamulin se na početku rata iselila iz Beograda i gubi joj se svaki trag. Danas niko ne pominje njen doprinos kulturi našeg grada. Ali, to je druga priča… Dakle, 1990. zastao sam ispred „Sebastijana” jer mi je pažnju privukla izložba izvesnog Ilije Dimića. Ušao sam unutra i ostao zapanjen pred izuzetnim delom meni sasvim nepoznatog umetnika. Bili su to avangardni radovi nastali između dva svetska rata, koji su pomalo podsećali na duh Ljubomira Micića i ostalih zenitista. Ali, koliko sam znao, zenitisti nisu stvarali likovna dela, pogotovu ne ovako čarobna kakva je načinio taj Ilija Dimić. Bila je tu njegova izuzetna biografija (poginuo je 1938. u Španskom građanskom ratu), kao i fotografije, lični predmeti, razni detalji iz njegovog života. Bio sam ljut na sebe, pomislio sam kako sam krajnje neobrazovan kad za ovako sjajnog umetnika nisam čuo. A onda mi je Ljuba objasnila kako Ilija Dimić u stvari ne postoji.

Njega su izmislili slikar Dušan Otašević koji je, kako je pisalo, realizovao ili restaurirao (?) njegovo delo, dok je Branko Vučićević načinio njegovu biografiju i kataloške anotacije (?!). Ličilo je sve to na igrariju, zabavu ekstravagantnih umetnika koji prave zagonetke neupućenim i naivnim posetiocima galerije ali je, na drugoj strani, sama izložba delovala moćno. Oni su izmislili Iliju Dimića, ali je Ilija Dimić prerastao svoj fantomski status i postao stvarni, značajni umetnik. Bio je veličanstveni gest dvojice velikih umetnika i genijalna demonstracija subverzivnog načina mišljenja.

Nazvao sam Branka Vučićevića ali on, na moje iznenađenje, nije hteo mnogo da govori o Iliji. Kao da je hteo da umanji svoj udeo u svemu tome, da izbegne bilo kakvu pohvalu i što pre pređe na teme koje su se ticale drugih. Ipak, dugo sam bio impresioniran tom izložbom i sada mogu mirne duše reći kako je ona u meni promenila mnoga shvatanja. Ilija Dimić je za mene sve ovo vreme predstavljao simbol slobode stvaralaštva, moći imaginacije i strasti razaranja postojećih okvira umetnosti. Hoću da kažem, nisam ga za sve ove godine zaboravio.

A onda se, na moju ogromnu radost, ponovo pojavio. Opet sam slučajno nabasao na njega, žena i ja smo hodali Knez Mihailovom i odjednom primetili poznato ime u Galeriji SANU. Ovog puta se Duško potrudio da njegov opus obogati, da njegovom imaginarnom životu i delu doda nove radove, ljupke proizvode svoje i Brankove mašte. Ilija Dimić vratio se u naše živote s novim ostvarenjima svog slobodnog uma, dečački nestašan i nimalo istrošen godinama i događajima koji su se u međuvremenu desili.

Kažu da je Branku na otvaranju izložbe pozlilo. Nekoliko dana kasnije je umro. Tako to biva; kad neko ode, onda imate iluziju kako niste dovoljno shvatali njegov značaj u svom i u životima drugih. Njegova prava životna misija, izgleda, bila je da pomaže, potiče i hrabri druge. Nikad nije govorio o sebi, još manje polagao na ono što je stvorio. Na komemoraciji neko je posvedočio kako čak nije hteo da primi nazad pisma iz korespondencije s velikim umetnicima sveta. „Bacite ih, radite s njima šta hoćete”, bile su njegove reči. Zaista, sasvim netipično za ovo vreme u kome su samoisticanje i busanje u prsa uobičajena i, rekao bih, legitimna delatnost.

Delo Branka Vučićevića utkano je u filmove Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Lazara Stojanovića, Karpa Godine, u ono što stvara Dušan Otašević, u ono što su, pod njegovim budnim okom, radili Boris i Tucko, zatim mnogi mladi dizajneri, u prevode najznačajnijih knjiga koje su nas fascinirale i najviše u njegov topli, ironični i samoironični pogled na svet koji je mnoge od nas formirao. Branko je otišao, ali samo prividno. Ostao je Ilija. Živeće, izgleda, još jako, jako dugo.

Reditelj